Mravlja vrsta (Antkind) – Čarli Kaufman (3th Estate – 2020)


Glavni junak Mravlje vrste je filmski kritičar B. Rosenberg. U neobičnom životu, prepunom ličnih neuspeha i padova, B. pokušava da rekonstruiše sećanje na najbolje filmsko ostvarenje koje je gledao u životu


Darko Doni, 24.10.2020

Oskarom nagrađeni scenarista, a u poslednje vreme i režiser, šezdesetjednogodišnji Amerikanac Čarli Kaufman, početkom jula objavio je i svoj roman prvenac. Poznat po svojoj jedinstvenoj filmskoj poetici, daleko od Holivuda, ali ipak i nekako u njegovoj samoj sredini, usudio se da na sedam stotina stranica oda malu posvetu svojim intelektualnim i strukovnim uzorima i junacima. Još u Večnom sjaju besprekornog uma, romantičnoj fantazmagoriji, skoro celokupna radnja se događa u glavi glumca Džima Kerija, što je po svojoj suštini bliže introspektivnom, literarnom, nego sinematografskom postupku. Bilo je pitanje vremena kad će strpljenje svojih sledbenika i obožavaoca nagraditi i na papiru.

Glavni junak Mravlje vrste je filmski kritičar B. Rosenberg. U neobičnom životu, prepunom ličnih neuspeha i padova, B. pokušava da rekonstruiše sećanje na najbolje filmsko ostvarenje koje je gledao u životu. Radi se o trodnevnom epu, snimljenom animacijom s lutkama, od starosti preminuloga Afroamerikanca Inga Katbrta. Jedina kopija ovoga dela stradala je u požaru. Da bi dospeo do bar nekih detalja, traži pomoć hipnotizera, psihologa, i u toj potrazi ne samo da povremeno gubi dodir sa stvarnošću, nego i fizički biva sve manji i manji.

U kratkim listama omiljenih filmova, osvrtima na realne autore, B. objašnjava šta je i šta nije važno u sedmoj umetnosti. B. je i kritički nemilosrdan prema dva lika. Jedan je Čarli Kaufman, a drugi, što možda i nije najsrećnije uspelo ali ne zauzima toliko mesta u romanu – Donald „Trank” i bezbroj njegovih humanoidnih klonova robota „Trankova”.

  1. je takav kakav je. Uporno ponavlja da „nije Jevrejin”. Ponosi se svojom tamnoputom devojkom koja ga u jednom trenutku ostavlja. Zarađuje za život kao prodavac cipela, često menja radno mesto. Često dospeva u komične i nedrealne situacije koje su začinjene dobrim dijalozima.

Ideja cele knjige je da je ljudsko sećanje varljivo, „nesavršeno”, i kao takvo, predstavlja veliku misteriju ljudskoga života.

Kritika poredi Kaufmana s velikim Pinčonom, poznatom po kompleksnom pisanju, što je nezahvalno, jer će na samom početku odbiti veliki deo potencijalne publike. Kaufman je ipak izdanak kontrakulture s kraja XX veka i ne mora preterano da se napreže dok se prati više paralelnih radnji.

U svojoj sistematici zna ponekad nešto i da ponovi i naglasi, tako da ide na ruku onome ko drži ovu knjigu u rukama. Ne beži ni od nekih osnovnih pitanja filosofije i prirodnih nauka, kao što je recimo revolucija u shvatanju elementarnih čestica u teoriji nobelovca Mareja Gel-Mana. Pri tome shvata i ne gubi iz vida da većina ljudi ne poseduje osnove koje bi bile dovoljne da se objasni način na koji se dolazi do tako složenih rezultata.

U jednom intervjuu Kaufman kaže da su njegovi likovi stvoreni i sazdani iz njihovih postupaka i da ne bi trebalo dalje da se objašnjavaju. Do suštine se ne dolazi tako lako. Potrebni su mali koraci, kako u čitanju, tako i u razmišljanju na koja nas teraju ovakva i slična dela, kakvih je trenutno sve manje i manje u savremenoj svetskoj produkciji.

Kaufman ipak daje nadu da sve dobre knjige i dobri filmovi još uvek nisu napisane i snimljeni, i da će budućnost da nam podari još vrednih i originalnih trenutaka.

Podeli s drugima
  • 4
  •  
  •  
  • 1
  •  
    5
    Shares