moodymann

Priča o integritetu Kenija Diksona Džuniora nastavlja se i sa ovogodišnjom pločom, na kojoj ovaj eklektični ekscentrik i dalje briše granice između analognog i digitalnog, odsviranog i semplovanog, duše i tehnologije. Žanrovske odrednice postaju suvišne, jer ovaj ponosni stanovnik Detroita i posle dvadesetak godina stvara – raspamećujuću muziku

Marko Nikolić

Tokom poslednje decenije prošlog veka, u našoj fragmentiranoj i jalovoj kulturi, umesto  proizvodnje smislenih dela više se zamahivalo sekiricama kako bi se iscrtale raznorazne linije podele. Ona osnovna – na seljačku (nižu) i popularnu (višu) kulturu bila je relikt jednog prohujalog i idealizovanog vremena, a njena nadogradnja – podela na gotivni rok i smarački tehno prirodno se nadovezala na sasvim pogrešan redosled stvari. Kako to već obično biva, oni koji nisu bili sposobni za više od rukovanja sekirčetom brzo su zaboravili na svoja zajapurena protivljenja i negodovanja i ubrzo krenuli sa brzopoteznim rešavanjima svoje životne egzistencije. Nije narod izmislio turbo folk, već nekadašnji rokeri.

Kenny Dixon Jr, poznatiji kao Moodymann se još od svog pojavljivanja sredinom devedesetih na purističkoj sceni Detroita, mesta nastanka čitave ove muzike, nametnuo kao spona između prošlosti i budućnosti. Vazda raspoložen za zabavu, druženje sa ženama, posete disko klubovima na rolerima i pijuckanje skupocenih konjaka, ovaj nekadašnji prodavac vinila u nekoliko lokalnih radnji koji je muzikom nadomestio nedostatak topline porodičnog doma, vrlo brzo je svojim amalgamom housea, techna, soula, funka, jazza, bluesa i hip hopa stekao kultnu reputaciju među belosvetskim klaberima, pritom odbijajući da igra po ustanovljenim pravilima muzičke industrije – iako je za razliku od svojih brojnih kolega Keni veoma elokventan i raspoložen za priču, retko daje intervjue, a ne želi da se bavi ni sastavljanjem i slanjem press materijala. „Već samo muzikom“, što mu daje privlačnu auru misterioznosti, tako retku u današnje vreme u kome je sve „na izvol’te“.

Ipak, visok nivo kvaliteta muzike s njegovim potpisom nadomestio je odbijanje samosvođenja na marketinšku svest – šta god da Moodymann objavi to jednostavno plane, iako nije reč o jeftinim izdanjima, a cene koje rasprodata izdanja zatim dostižu kod preprodavaca diljem interneta dostižu astronomske visine. I sam Dikson dodatno otežava „posao“ kolekcionarima pošto se različite trake i remiksi ponavljaju na raznim izdanjima, dok je s druge strane, po njegovim rečima, on objavio možda 10% muzike koju je stvorio tokom života.

Situacija se ne menja ni sa oogodišnjom pločom koja je u „materijalnom“ obliku i više nego duplo kraća od „digitalne“ verzije, raskošno nakićene sa čak 27 pesama. Objavljena početkom godine, ova ploča je jedna po kojoj ćemo pamtiti ovo leto na smiraju, talisman dobrog raspoloženja satkan tako da je ogromna autorova erudicija uvek u službi pitke zabave. U Moodymannovoj režiji sve zvuči masno kako bi trebalo kada se muzike dohvati jedan pravi crni brat, daleko od isprane, razblažene „soul“ konfekcije kojom se oduševljavaju japiji, ali istovremeno i blago i životvorno, relaksirano i promišljeno, zavodljivo i senzualno, a prepleti digitalnog i analognog, odsviranog i semplovanog cementiraju utisak demonstracije vanrednog producentskog dara.  Iako se i ranije, više nego što je to standard, oglašavao svojim glasom, na ovoj ploči je Dikson i propevao – a za pesme poput anđeoske Lyk U Used 2 veoma brzo dobijete želju da se nikada ne završe.

Posle Moodymannovog tretmana i Born 2 Die Lane Del Rey postaje slušljiva, a omaž Funkadelicu obavljen je u epskoj Sloppy Cosmic. Iako golema po svojim gabaritima (bar u digitalnoj inkarnaciji), ova ploča klizi glatko i pravo je slušalačko uživanje koje je prekaljeni audiofil sačinio za svoju duhovnu braću i sestre, i nalik je druženju sa svakako udarenim ali dragim tipom sa kojim ni u ludilu ne može ni sekund da bude dosadno. Samim tim, ovo je poslednje u nizu izdanja koje će lako naći svoje mesto na večitoj listi albuma poteklih iz Detroita, pronoseći slavu i čuvajući dušu grada koji je prošle godine i nominalno proglasio bankrot. U njemu već dugo dugo unazad vlada moralno i egzistencijalno beznađe, ali bi mu na prvorazrednim zvučnim kulisama mogla pozavideti i mnoga srećnija i berićetnija mesta za život diljem naše, još uvek jedine planete. „Detroit je sjeban, ali je i dalje najbolji“. Amen.

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  •  
  •