milomir

Ponekad čoveka savladaju emocije. A to nije dobro. Ponekad se pitam da li žeđ za prosipanjem slavenske krvi potiče od slavenskih plemena – samih ili je možda uvezena s neke druge strane sveta? Zapada, severa, juga… Ili iz nekog drugog, trećeg sveta i/ili vremena?

Dario Stajić

„Sklonite tog ludaka“ – Tito

„To je sudbina svih malih na velikim svetskim utakmicama“ – Milomir Marić

U drugom delu Dece komunizma, našlo se malo više mesta za kulturne delatnike, razočarane heroje, naučnike; u zoni sumraka, sistema koji je na svetskoj i lokalnoj pozornici, zvanično poklekao početkom devedesetih. Kako su npr. problemi seksualno-emotivne prirode, generala Ljubodraga Đurića, naterali Tita da na Šestom kongresu KPJ, 1952., izgovori istorijsko: „Sklonite tog ludaka!“? Ali i ta se kobna greška u koracima mogla ispraviti „pošto se presavije tabak i napiše nešto protiv smenjenih Aleksandra Rankovića i Ćeće Stefanovića“.

Ponekad čoveka savladaju emocije. A to nije dobro. Ponekad se pitam da li žeđ za prosipanjem slavenske krvi potiče od slavenskih plemena – samih ili je možda uvezena s neke druge strane sveta? Zapada, severa, juga… Ili iz nekog drugog, trećeg sveta i/ili vremena?

Svojevrsnu genezu događaja iz bliske istorije Jugozapadnog Balkana, nudi autor knjige, prvobitno objavljene pre dvadeset i sedam godina, u poglavlju „Mučne osamdesete“. Opet, kao da (ni)je slutio da će da dođu još mučnije „devedesete“. Pa… Kao da se u umornim rečima Dragane Popović Glomazić sluti kraj svega: „Osećam se promašeno. Nisam više ni lepa, ni hrabra, ni rečita.“ Umor od uzaludne borbe? Putovanja? Režiser Lazar Stojanović stiže do Nepala, slikar Radovan Hiršl na ostrvo Gou, „beogradski mladić po imenu Milan Oklopdžić… na Zapadnu obalu Amerike“. Intelektualna prethodnica milion(im)a, nas, manje intelektualno, više – radno sposobnih – koji smo ih nasledili. Onih koji po Davidu Albahariju više „ćute ili izgovaraju tek najnužnije reči“.

Propast političke elite? „Ono što je u Americi porodica Kenedi, to su u Sarajevu Dizdarevići.“

Opisane su sarajevske muke, po Sidranu „Emira buržujčeta, ministarskog deteta“, odraslog na „Gorici među fakinima“. I samog Sidrana, koji je ušao u džamiju samo jednom. „Da džepari“. I Noga, opet po Sirdanu „jednog od najautentičnijih pesnika Sarajeva.“ Svojevrsna geneza uspona i propasti sredine u kojoj je 1969 „400 pesnika“ učestvovalo u poetskom maratonu koji „je trajao punih 69 sati.“

„Zar da se ljutim što mi u svakoj javnoj kući ne daju ljubav!“ (Nogo)

Veliki režiser Bata Čengic, za vreme zimske olimpijade, Orvelove 1984., dobio je zadatak: „Čistim sneg!“

Radovan Zogović, dr. Vladimir Dedijer, Ćanica Opačić, Ante Topić Mimara, Ljubiša Ristić, Žilnik i Makavejev, pisali su i stvarali istoriju/povijest države koja je nestala, isparila. Istoriju koja nestaje. Kako danas ili sutra, čitati, pričati i prepričavati nešto što ne postoji? Ili će, iz preventive, da bude zabranjeno.

Onaj ili ona, ko ili koja – proživi još nekoliko decenija, mogao bi ili mogla – da se posluži stavom i gardom, generala, nadrealiste, pisca, diplomate i razočaranog revolucionara („u mraku“), Koče Popovića: „Šta ‘oćeš?“ („Ništa. Samo da vas vidim.“) „Zašto? Šta imaš da vidiš! Jednog pogrbljenog starca s velikim nosom!“

Vuk koji neće da pojede crvenkapicu.

Tako se postupa sa strancima i previše radoznalima.

Tako smo „izašli iz mode“.

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  •  
  •