spilker

 

Kratak i bolno skroman roman. U negativnom smislu. Skroman. U pozitivnom smislu. Bolan.

Dario Stajić

Pevač, gitarista, autor, (anti)lider i vođa, hamburških Die Sterne i njegov literaturni prvenac. Na koricama knjige stoji natpis „Roman“. Harizma? Kao takva? Ne zanima ga, ali da dokaže? To ne može. Verovatno.

Spilker je, možda i verovatno, jedan od najboljih nemačkih tekstopisaca među muzičarima i najbolji autor među (re)interpretatorima. Što ne znači, da je ujedno, manje dobar muzičar i manje dobar interpretator. Iako to sve ponekad i skoro uvek, zvuči, kao da mu je puna kapa svega.

Njegov bend Die Sterne, previše su Nemci da bi bili internacionalni, čak su previše Nemci da bi bili poznati, priznati i popularni u Nemačkoj, previše Nemci, da bi bili Nemci. Ujedno, sadržajem, stavom, a i po zvuku, tako su internacionalni i univerzalni, da je veoma teško. S njima? Bilo gde? I. Bilo kuda? Krenuti. Zavoleti ih. Ali ako vam je tako nešto pošlo za rukom, da ih zavolite, nekako i na jedvite jade, onda vam je svaki njihov novi korak, snimak, nastup u komšiluku – važan. Pa i neke stare stvari koje ste hiljadu puta preslušali, ali ih još niste otkrili. Čine vam se poznatim i nepoznatim. Bliskim i udaljenim. Istovremeno.

I tako su ležerni, bistri, pametni, mladi (iako nisu više mladi, jer ni vi više niste mladi), očajni (u svom očaju)… i ko zna šta još? I šta ne? Više. Kao što i sami u jednoj staroj stvari kažu: „Hiljadu godina posle, još uvek ništa nije jasno/osim da je polako svima postalo svejedno/Šta se desilo na početku“ („Anfang verpasst“/“Propušten početak“). I naravno da vam nije svejedno kad tako nešto čujete.

Literarni debi pevača Die Sterne, nije prošao slavno u dnevnim onlajn i oflajn publikacijama. Prošao je neslavno. Kod kritike. Priča o grafičkom dizajneru koji osmišljava omote muzičkih albuma i koji usred hronične besparice, gubi krov nad glavom, koga ostavlja voljena osoba i koji u konačnoj završnici, umalo, gubi i samu glavu – u prenesenom značenju i jeste priča u prenesenom značenju. Priča u potrazi za značenjem. Nema tu velike gestikulacije, efekata, postprocesinga. Jednostavne konstrukcije, ispaljene iz glave u ekran, očigledno nisu previše ni ulepšavane ni poružnjavane. Autorski ujednačenim ritmom i tuti tuki, teku, kao i dani ispred tastature. TV-a.

„Spikerka predviđa porast broja novorođenčadi u Hamburgu krajem sledećeg leta. Daljinski opet ne funkcioniše. Ustajem i izvlačim utikač.“

Kraj kratkog i bolno skromnog romana. U negativnom smislu. Skromnog. U pozitivnom smislu. Bolnog.

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  •  
  •