Dvadeset stopa od zvezda – Morgan Nevil

Poslednji u nizu dokaza konstantnih politički iskalkulisanih kriterijuma članova američke Akademije filmskih umetnosti koji su na poslednjoj dodeli Oskara proglasili ovaj film najboljim dokumentarcem

Ocenjen kao nostalgičan, ali i značajan insajderski osvrt na sudbine pratećih vokala najznačajnijih svetskih muzičara, dokumentarac Dvadeset stopa od zvezda je ipak i dokaz konstantnih politički iskalkulisanih kriterijuma članova američke Akademije filmskih umetnosti koji su na poslednjoj dodeli Oskara proglasili film Morgana Nevila najboljim dokumentarcem.
I zaista, Dvadeset stopa od zvezda, kroz niz svedočanstava vrsnih pevačica koje su svoje najbolje godine provele pevajući prateće vokale Brusu Springstinu, Stiviju Vonderu, Dejvidu Bouviju, Stingu i Džegeru, nudi drugačiji ugao gledanja na istoriju anglosaksonske pop i rok muzike. Jer većina junakinja Nevilove priče su svojom afro-američkom muzičkom tradicijom i praksom po crkvenim horovima u belu zapadnu muziku unele elemente gospela, bluza i džeza koji će potpuno izmeniti pop muziku na prelazu sa pedesetih na šezdesete.
Iako svedočanstva Darlin Lav ili Meri Klejton o vremenu kada su dale ovaj doprinos, ostajući u anonimnosti, ukazuje na važnu temu – preispitivanje koncepta slave i zvezda u uslovima muzike kao biznisa, ipak, formalno, Nevil čini veoma malo da zaista brkne u nostalgičnu predstavu Zapada o svojoj popularnoj muzici i samim tim izbegne holivudski kliše – od analize beži u dramaturgiju bajke o Pepeljuzi kojom nas je davio i holivudski hit Devojke iz snova Bila Kondona.

Simptomatična je priča Darlin Lav jedne od retkih koja je uspela u ostvarenju sna o solo karijeri i koju Nevil izdvaja kao centralnu u filmu budući da sadrži sve elemente bajke – borba sa zlim muzičkim producentima, te borba da se sa dna dođe do uspeha i lične satisfakcije. Izuzev činjenice, koja nije za potcenjivanje da 20 stopa od zvezda zapravo odaje počast nezvaničnim divama kao što su Darlin Lav, Tata Vega, Liza Fišer, Meri Klejton i Džudit Hil, uspevši da za razgovor na ovu temu pridobije Džegera i Springstina koji ne daju olako ni intervjue, Nevilov dokumentarac zapravo veoma malo istražuje teme koje provejavaju ovim ličnim sudbinama – teme rasizma, seksizma i, suštinu – pitanje šta čini slavu u okvirima muzičke industrije. Svakako da Stingov odgovor o sudbini, sreći i duhovnosti kao nekakvom petom elementu ne spada u domen ozbiljne i iskrene analize.
U tom smislu, dokumentarac U senkama Motauna iz 2002. godine o jednako potcenjenoj grupi muzičara The Funk Brothers koji su zapravo definisali zvuk čuvene detroitske diskografske kuće, ne samo da je sveobuhvatniji u analizi fenomena muzičke industrije, već je i formalno delikatniji spram plošne kombinacije intervjua i arhivskih snimaka kojoj pribegava Nevil u svom oskarovskom dokumentarcu.
A, kada smo kod Oskara, treba posebno istaći da je u selekciji za najboji dokumentarac Čin ubistva Džošue Openhajmera bio bez premca. Možda ne čini da se gledalac uljuljka u dobar saundtrek i sa nostagijom priseća zlatnog doba zapadne pop muzike, ali Openhajmerov film je, kao formalno i idejno hrabriji i značajniji, trebalo da bude nagrađen. Ali, što bi rekao Sting, nije mu bilo suđeno.