65th Cannes Film Festival - Amour Press Conference

Oskarovac, Zlatna palma, doduše pod stare dane. Ali, ipak. Oskarovac, Zlatna palma. (Ne)običan lik koji stoji čvrsto na zemlji, uglavnom. Kristalno jasno se izražava, ali opet ostavlja prostor za špekulacije i interpretacije

Dario Stajić

„Shvatite da na filmu ništa nije teže prikazati, nego prikazati čoveka“ – Georg Seeßlen

„Ja uopšte ne živim. Nikad nisam znala šta je život. Tražim život. Pored tebe.“ – Ingeborg Bachmann

Michael Haneke, Austrijanac, pozorišni, TV i filmski režiser. Oskarovac, Zlatna palma, doduše pod stare dane, ali ipak. Oskarovac, Zlatna palma. Napustio studije filozofije, zato jer ima lošu memoriju. Pamćenje ga, opet, neverovatno služi dok francuskim profesorima Cieutatu i Rouyeru do najsitnijih detalja opisuje nastanke i realizacije svojih malih remekdela. Ideje koje su ga vodile i vode. Svetlo, zvuk, slike, kompozicije, dispozicije. Umetnost i život u stapanju.

Knjiga po kojoj se mere sve druge knjige razgovora sa režiserima je Truffautova: „Le Cinéma selon Hitchcock“ (1962/1962). Režiser Truffaut ispituje režisera Hitchocka o tajnama zanata. Znalačka pitanja i magični odgovori i objašnjenja. Nešto što se vidi, ali u brzini, ne primećuje. Ubrzava i usporava – disanje i rad srca. U bioskopu.

„Haneke o Hanekeu“, naravno, i zbog vremenske distance, ali i zbog nove, kapitalistički razorne, perspektive u kojoj je danas vrlo teško biti inovativan i svež, na celuloidu i/ili digitalnoj traci, a ne biti iz Azije ili Afrike; „Haneke o Hanekeu“ vrlo je blizu, da po otvorenosti, informativnosti i kao dokument nove ere – dostigne udžbenički, pa i kultni nivo – “ Le Cinéma selon Haneke“.

Haneke poput zen majstora „sedme umetnosti“ priča o svojim manama, kako mora da se petlja u posao svim članovima ekipe u pripremama i na setu, kako uvek zna tačno, koji pokreti i koji uzdasi glumaca moraju da zacementiraju zamišljenu scenu. Bez dobrog scenarija nema dobrog filma. I bez, skoro pa, apsolutne kontrole. Po Hanekeu.

Scenograf Christoph Kanter, prešao je 60.000 kilometara kroz zabiti Severne Nemačke, da bi pronašao idealne kulise za „Das weiße Band“. Film čija se radnja odvija u protestantskom selu, nekoliko godina pre početka Prvog svetskog rata. Po nekim tumačenjima, a Haneke to svojoj publici uvek dozvoljava, čak je i poželjno, moguće (nepronađene) ubice i zločinci iz filma (su) prikazana deca toga vremena. Anticipira se ono što su kao odrasli ljudi činili 20 i 30 godina kasnije. I na kraju balade, kulise su pronađene, ali krov dvorca, morao je da se menja i dorađuje u digitalnoj postprodukciji. Čemu toliki trud? Ko to vidi?

Haneke priča kako on sam intenzivno, godinama, decenijama – planira, ali veoma brzo – snima. Svojim studentima na Bečkoj filmskoj akademiji, savetuje da moraju sami da pronađu svoj put, izraz. Da se manje bave teorijom, više praktičnim radom.

Sva dela opisana su do najsitnijih, ponekad i najbizarnijih detalja. Hanekeu je recimo za film „Amour“ bilo važno koje će, knjige i kako da budu poređane u regalima, iako se ni u jednoj sceni jasno ne vide njihovi naslovi. Junaci iz filma u film nose ista ili slična imena. Iako su teme nekad dijametralno različite.

Publika masovno napušta projekciju kada novčanice u WC šolji ispira voda iz vodokotlića. U jednoj sceni umiru ribice. Samo na platnu. U stvarnosti samo jedna nije preživela snimanje. („Der siebente Kontinent“)

Na kraju „Cache“, u masovnoj slici ispred škole, medju đacima vide se i sinovi junaka Majida i Georgesa, ali od buke, niko ne čuje o čemu razgovaraju. Haneke „zna“ o čemu razgovaraju, to stoji u jednoj verziji scenarija, ali to nikome, pa ni vlastitoj supruzi, kaže, nije odao. Neka svako izvuče svoj zakljucak. Sloboda?

Kao nesuđeni pijanista, koristi se klasičnom muzikom i kao zvučnom podlogom i kao motivom i strukturom po kojima uspostavlja ritam, kompozicije, radnju, pa i za prikrivanje grešaka. Tako recimo u „Der siebente Kontinent“, u sceni „groblje automobila“, čuje se Alban Berg, koji opet citira Bachov koral, otprilike prevedeno: „Dosta je, Gospode, ako ti se dopada, ipak me ispregni“ ili u originalu „Es ist genug, Herr, wenn es dir gefällt, so spanne mich doch aus.“

Haneke misli da su njegova dela više refleksija zapada i savremenog načina života i da su problemi „trećeg sveta“ druge prirode, pa tako i manje bliski i neshvatljiviji „drugoj“ publici.

Fassbindera ceni zbog radnog morala, ali tvrdi da mu se njegovi filmovi ne dopadaju i to pre svega zbog toga što u kastingu meša odlične glumce, sa diletantima, koji su uglavnom njegovi prijatelji. Haneke čini usluge prijateljima samo u privatnom zivotu, ne i na i u filmu. U „Fraulein“ pokušao je svesno da snimi svog „anti-Fassbindera“. Naročito motivisan posle razočarenja zbog naglašene sentimentalnosti „Die Ehe der Maria Braun“.

Hanekea vrlo nervira žaljenje za samim sobom.

I „danas ne ide tako često u pozorište. Jednostavno, to ga prečesto razočara.“

(Ne)običan lik koji stoji čvrsto na zemlji, uglavnom. Kristalno jasno se izražava, ali opet ostavlja prostor za špekulacije i interpretacije. Pomalo sve to izgleda kao da se dobrovoljno zaglavio u nekoj sceni svog omiljenog filma: „Ogledalo“ – Tarkovskog. I gura po svom.

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  •  
  •