Marina po treći put među Srbima!
Smatram i smatraću dok sam živ da su Marina Abramović i svi takvi „umetnici” obični prevaranti. Neobičniji… malo
Bojan Dedić
Rođen sam i odrastao u umetničkoj porodici. Najviše zahvaljujući svom ocu koji je bio profesor na FPUD, a zatim na neki način i majci samo zato jer nije pokušavala da progura matrijarhat u neutralnu porodicu. Išli smo svi u korak s ocem tim pravcem. Od malih nogu sam se vukao po kojekakvim umetničkim kolonijama, otvaranjima izložbi (kad nisu imali kome da me ostave), muzejima i FPUD. U kuću su nam dolazili „iz te branše” i razgovori su bili uglavnom u vezi s umetnošću (dok otac ne uzme banku o politici i hirurgiji i sve nas izblamira).
Majčin uticaj su bile knjige (završila je jugoslovensku književnost) do te mere da mi je jedna od prvih knjiga bila Frojd za početnike. Znam – greška, to sad vidim
Nekako prirodno, posle dizajnerske završio sam FPUD (ukupno devet godina crtanja, slikanja i koječega).
Ovo ne pišem da bih vežbao za svoje memoare niti da bih se pravio važan i nobl, ovo pišem samo da bih rekao da sam celog života u umetnosti (posredno i neposredno) i da smatram da mogu imati svoj ukus, mišljenje i razgovarati na temu umetnosti – nisam baš duduk. Imam i neko znanje, formiran ukus (bar mislim), a najvažnije – razlikujem (mislim) prevaru i marketing od umetnosti.
Verovali ili ne, po prirodi sam tolerantan, a ono što potire tu tvrdnju jeste moj temperament, isključivost (samo kao sredstvo za ostati normalan i kao dobar zaklon) i moj stil, kako pisanja tako i govora. Ne volim i ne dopuštam da me neko pravi idiotom i volim da mislim kako mislim svojom glavom.
Dolazim do razloga i teme ovog mog pisanija.
Šta je umetnost?
Ovako kaže Vikipedija: Umetnost je ljudska delatnost ili proizvod ljudske delatnosti koja ima za cilj stimulisanje ljudskih čula kao i ljudskog uma i duha; prema tome, umetnost je aktivnost, objekat ili skup aktivnosti i objekata stvorenih s namerom da se prenesu emocije ili/i ideje. Osim ove definicije, ne postoji nijedna druga opšteprihvaćena definicija umetnosti, s obzirom na to da je definisanje granica umetnosti subjektivan akt, a potreba za umetnošću se obično naziva ljudskom kreativnošću.
Smatram da je ova definicija tačna, ali i da je toliko široka, višesmislena i opšta da je svako može tumačiti na svoj način i po njoj kao takvoj umetnost videti bukvalno u svemu!!!
Umetnost je po ovoj definiciji veoma podložna manipulacijama i zloupotrebi. Jer, ako definicija ovako kaže – znači li to da, ako se ja poserem nasred Kneza, kao kreativan čin (kreativno -stvaralački), i to govno zasladim šlagom, da sam umetnik… a to govno umetnost? Po definiciji jesam i jeste. Ako sam posravši se imao nameru da prenesem ideju i/ili emociju, a govno je poslužilo kao objekat kroz aktivnost sranja – onda sam ja definitivno umetnik, a to govno jeste umetnost.
Tu nešto definitivno ne štima. Ne štima jer je definicija (tačna) široka i podložna zloupotrebi i manipulacijama. Manipulacijama emocijama, utiscima, a sve kroz društveno sociološke filtere.
Čovek na razne načine može i ispoljava svoju emociju. Bunt, vizija, ideja, stav, želja za lepim, kreativnost ispoljavaju se kroz društveno prihvatljiv oblik koji ćemo nazvati umetnost. Sve to se može iskazati i ubistvom, destruktivnim ponašanjem i ostalim, ali kako taj oblik nije društveno prihvatljiv, ono se ne može nazvati umetnošću već se oštro sankcioniše.
U zavisnosti od društva i od samog načina ispoljavanja ideje imam umetnost ili je nemam. Tako se neke ideje i „kreacije” smatraju za umetnost u jednim društvima, u drugima su zabranjene kao disidentske i opasno se sankcionišu. Znate o čemu pričam. Isto tako u istim tim društvima gde se te ideje smatraju umetnošću i „podobne” druge su nepodobne, zabranjene ili se proglašavaju neukusom, a one su OK u onim prvim. I tako dalje, i tako dalje…
Pričam o kulturološkom, sociološkom… društvenom aspektu umetnosti!
O ličnom ne mogu pričati opet zbog široke definicije same umetnosti, gde je nekome i govno umetnost, a kako o ukusime ne vredi raspravljati (a „ukus” je vrlo tesno povezan s reči „umetnost”), tu se priča završava. Želim da istaknem ogroman, ako ne i presudan kulturološko sociološki uticaj društva na samog pojedinca, ali to je već druga tema.
Lično smatram, i to je isključivo moje mišljenje, da su konceptualna umetnost i performansi najobičnije sranje, proseravanje, laž i teška prevara i manipulacija ljudima kroz „umetnost”. Smatram i smatraću dok sam živ da su Marina Abramović i svi takvi „umetnici” obični prevaranti. Neobičniji… malo.
Nikad nisam osetio apsolutno ništa gledajući bilo kakav performans… Nikakvu „ideju” i „poruku” nisam primio… Nisam bio dirnut ni na koji način. Osim gađenja i besa. I sažaljenja prema ljudima koji KAO jesu. Svestan sam rizika i prihvatam ga (ako ovo čita neko ko jesto to osetio), ali namerno naglašavam KAO u sklopu KAO jesu.
Smatram da konceptualnu umetnost (koja to nije, po mom mišljenju) i performans kao izraz (koji to nije), prave inteligentni ali netalentovani ljudi, ljudi s kompleksom inferiornosti koji se manifestuje kroz kompleks superiornosti, ljudi s prikrivenim i društveno neprihvatljivim oblikom egzibicionizma (prepakovanim u prihvatljiv oblik), pravljen za snobovsko društvo (ne mislim samo na one snobove „spolja”, već i na umetničke snobove – ja kapiram, ti ne kapiraš), intelektualne snobove i ljude koji koketiranjem s umetnošću pokušavaju da svoju ispodprosečnost maskiraju ne bi li se implementirali u određene društvene krugove (koji ne vrede ni pišljiva boba).
Ne može biti umetnost mazanje belom bojom svog nagog tela i stajanje u mestu 12 sati! Ne može biti umetnost vršenje nužde u svetlećem pravougaoniku s vezanom kravom sa strane i kepecom obučenim u ronilačko odelo! Ne može biti umetnost jebanje usred galerije, vrtenje u krug 30 minuta i padanje u nesvest, pišanje sebi u usta, jedenje tuđih govana, mumlanje 48 sati, dubljenje na glavi i prdenje 12 sati i tako dalje, i tako dalje.
Marina je sedela za stolom. I to je to. Sedela je ne znam koliko sati. I to je umetnost??? Nije. TO SE U NARODU ZOVE PROSERAVANJE!!! I prodavanje magle! To jeste neki performans, predstava, cirkus, nazovi kako hoćeš, ali NIJE UMETNOST I UMETNIČKI PERFORMANS kako se predstavlja.
SVAKO ko vam kaže da je nešto osetio, da je to super i kul, da je moderno i da vi to ne razumete – svi su oni SERAČI koji pripadaju grupi koju sam spomenuo malo iznad, onima za koje je to i pravljeno.
Marina je svetski poznata konceptualna umetnica! Šta to znači? Ništa! To mnogo govori o svetu (koji se fino pokazuje svakodnevno), a i o Marini koja je dobila mesto počasnog profesora na nekom tamo ŠKLJ lažnom univerzitetu (čitaj – uzela lovu)! Ta ista, koja je odbila mesto na državnom fakultetu kao veliki desident i otišla u beli svet da tamo prodaje maglu. Sad se vraća da osveži i revitalizuje posrnulu i obogaljenu kulturu i umetnost u ovoj posrnuloj i obogaljenoj zemlji.
A najviše to govori o ovoj zemlji koja toj umetnici daje nagradu, i o nama, ljudima koji smo toliko jadni, isfrustrirani i s kompleksom tamo nekog sveta jedva dočekali daj šta daš, samo da bi se osetili bar malo KUL. Dozvoljavam sebi da smatram kako su i abortusi koje je uradila (za šta me mnogo bole uši), urađeni kao performans. Vratila se abortirana – dva puta! Performans ala Grand! Toliko je sve to bizarno i bolesno.
Dabogda nestala umetnost u ovoj zemlji totalno, dabogda nam Golubović vaspitavao decu ako nam je Marina Abramović umetnik. I takva „umetnost” je „umetnost”. Za svet se ne brinem, oni ovakvih prevaranata imaju koliko hoćeš, a imaju i nešto šta mi nemamo – MOGUĆNOST IZBORA!
Postoji li neka granica iza koje kažemo: Ej, bre, pa ovo je sranje? Ko je pravi? Mora da postoji!
A sad idem da se skinem go, ofarbam u plavo i poserem nasred Terazija. Zovem TV i novine i proglase me umetnikom. Možda mi legna i neka lova.
Ili da abortiram, a?
Nisam umetnik, nisam iz umetnicke porodice, necu se predsavljati svojim nepostojecim predznanjem. Najbliza umetnosti sam u muzici, ucila sam klavir 10 godina, sviram ponekad, slusam dosta. Citam od detinjstva, uzivam u tome, ponese me knjiga, pa zivim u njoj i s njenim likovima i kad knjigu ne drzim u rukama. Pisem pomalo, onako za sebe, mlada sam osvajala nagrade na konkursima bivse Jugoslavije. Sve skupa, nista posebno.
Neopisivo se slazem sa piscem ovog teksta! Uvod kaze da se ne osecam kompetentnom da ovakav tekst napisem, ali ga osecam i podrzavam. Prepoznajem. Nisam isla na izlozbu Marine Abramovic, jer ne osecam i ne prepoznajem to sto ona radi. Ne verujem da bi me dotaklo da prodjem izmedju dva gola ljudska bica i da moram da se pri tom okrenem prema jednom od njih, a da na osnovu toga prema kome sam se okrenula, neko procenjuje da li sam hetero ili homoseksualac i generalno stanje moje psihe. I sto sta slicno. Ne verujem da bi me najezilo, kao sto me najezi kad procitam odredjen pasus Pekica ili Kapora i cujem komad Baha ili Albinonija. Mozda bi me i najezilo drukcije, svakako nepotrebno…
Moje skromno misljenje. Ko voli, nek izvoli!
Istina.
Marina Abramovic( nemam to slovo koje je karakterise).
Pripada klanu bolesnih umova!!!
Ne pripada umetnicima. Umetnici su ljudi. Ona to nije.
Sramoti Srbiju gde god se nalazi.
Nazalost, nije jedina.
Bravo čoveče! Napisao si ono što ja mislim godinama unazad. Sve si rekao, nemam šta da dodam, samo naklon do poda.
U svemu se slažem sa Vama !Uvek me do ludila dovodili “ MUDRACI“ koji su sve razumeli a ništa nisu znali da mi objasne da i ja razumem ! Jel TI ne možeš da “dobaciš“ šta je umetnik hteo da kaže !
Nisam skoro pročitala nešto bolje! Takođe nikada ništa nisam osetila prema njenim cirkuskim predstavama osim gađenje na egzibicoonizam i umetnički snobizam. Po meni umetnost usko ide sa nekim oblikom plemenitosti, a sa čime to što ona izvodi ide.. u potpunoj je suprotnosti sa bilo kakvom plemenitošću. Hvala na tekstu!
Bravo! Preneseno u tekst ono sto ocigledno mnogi misle.
Hvala!
Autor je malo nervozan. Koga je briga za tuđe mišljenje o konceptualnoj umetnosti? Poznajem ljude koji misle da je Pikaso najobičniji folirant i da dete može da slika kao on, ali to ne umanjuje činjenicu da je on i dalje umetnik.
Proći pored umetnosti, kao što je autor objasnio u svom tekstu, ne svrstava ga u grupu „pametnijih konzumenata umetnosti“.
Površna, obojena ličnim trenutnim emocijama, prosta kritika. Šteta, početak je obećavao, a onda se autor razjario.
I ovo je jedno od mogućih posmatranja Marine Abramovic i njenog dela. Lično nikada nisam bio ljubitelj performansa, što ne znači da to u svetu nije priznato kao umetnost. A ako (uprkos tome što neki – pa i ovaj autor- smatra da to nije umetnost) jeste, onda je Marina Abramovic sve zajedno sa dugododišnjim partnerom Ulayem BROJ JEDAN. U svakom slučaju: osoba i delo koje nikoga ne ostsvlja ravnodušnim. Ili si JAKO ZA ili si JAKO PROTIV. I još nešto: Srbija ne trpi da neko od „svojih“ negde drugde ostvari svetsku slavu. Ovo je zemlja Farmi, Pinka, narodnjaka. Jedino se po nekom sportisti oprosti, ali samo dok pobeđuje. Ko se još uopšte seća Monike Seleš?
Slažem se sa svakim redom napisanim, još bih dodala da je tužno koliko ljudi “voli” to što M.A. radi jer se plaše da ukoliko kažu da im se ne dopada neće biti deo elitističke ekipe. Po mom mišljenju ona je vrlo bistro sprovela psihoterapiju sebi i za istu uzela lep novac, i to je ok dok ima budala koje to žele da plate ali molim vas nemojte se sablažnjavati kad vam neko od nas koji to ne vidimo kao umetnost to i kaže.
Bolesna, izopacena sektasica!!! Gde su doktori???
Hvala na konciznom i studioznom prikazu žene prevaranta. Sa svim navedenim u tekstu se slažem,i mislim da se cela Srbija izblamirala dajući novac osobi koja je običan folirant i prevarant. Moje poštovanje za autora teksta.
Mislim da ovu Abramovićku treba na lomaču!!!
To je samo moje mišljenje…
Čuj, neki put rijetko, ali performans sa elementima kazališta može bit ok.
Ostalo šta si napisao slažem se, u potpunosti. Ova o koju spominješ nije dostojna tipkanja… Bolesnik za budale krdo ovaca. Ljepo je ajs negrutin rekao. Mi smo đastin biberi.
Jadno i provincijalno razmišljanje, skup opštih mesta konzervativne provinijencije koji smatraju da je umetnost samo tehnika proizvodnje „lepih“ slika… Marina je u svom najboljem periodu bila totalna umetnost, ispitivala je granice i stvarala izazove, zato je i jedinstvena pojava u svetskoj umetnosti. Trebalo bi da se ponosimo, ali naravno čaršija ne trpi uspeh koji ona nije „overila“, nego je samostalno ostvaren. Primer, proverite šta je prestonička štampa pisala o Nikoli Tesli tridesetih godina…Isti patern i dalje važi.
Zdravorazumsko misljenje. …
Marina je bila lepa i nasla je nacin kako da zgrne velike novce svakako ne od mudraca nego od pokondirenih. Slicno cine i druge medijske licnosti za dokuni plebs: politicari, fudbaleri, folk zvezde i ostale materijalisticke persone.
Zasluzuje zahvalnicu samo ako ovde trosi vani zgrnute novce ali ne budzetsku nagradu jer njeni performensi nisu drustveno dobrobitni.
….
Mišljenja sam da je poznati poeta Rule svojevremeno verodostojno izneo i dočarao tu vrstu umetnosti opisujući je kao poznati performans „Teta na trapezu“.Ovaj planetarni internacionalni događaj je kako je svojevremeno prenosila agencija „Nervozni Poštar“ je okarakterisan kao čista umetnost dotične umetnice u vazduhu na oko 10-ak metara visine.Mobilna galerija „Kolorado“ je pomenuti perf. izvodila po svim kontinentima u velikom broju država i prodala na hiljade ulaznica za sve koji su hteli da vide taj čuveni događaj u šatoru te mobilne galerije. Neretko je i bilo gužve tražila se karta više.Sve je ostalo dosta dobro pozitivno primljeno i memorisano u svesti publike pa i dan danas posle 40-ak godina se rado priča o tom fenomenu i događaju na planetarnom prostoru. Ponegde se još uvek nađe poneka magnetna traka ili disk koji se delio uz pojedine časopise u vreme događaja i godinama potom.Nažalost „Teti“ umetnici nismo saznali ime a nepoznato nam je i koje nagrade i odličja je dobila. Upoređujući je s ovom koja je „Po tređi put međ’serbljem mogu komotno reći“, „Teta sa trapeza“ je po svim istraživanjima presecima uzoraka,metodom prostog sabiranja- konačno i definitivno po broju prodatih karata i publike „Oduvala“ ovu pod i njen performans, tako da joj preporučujemo da menja tačku, da konsultuje i obavezno angažuje stručnjake, stilistei menadžere „Kolorada“
Za umetnost je potreban talenat. Za ono što Marina nudi, talenat nije potreban. Samo izdržljivost i sklonost ka egzibicionizmu. To mogu bukvalno svi, čak i ja… samo kad me ne bi bio stid.
Oooo, napokon tekst iz pera nekog ko ima zdrav razum,i pritom dobro,,potkovan,, znanjem o konkretnoj tematici. Ono sto kao laik, ali kao ljubitelj umetnosti koja budi lepa osecanja, mogu da kazem je, da licno osecam neopisiv prezir i gadjenje prema ovom zivom organizmu koji se predstavlja kao vrhunska umetnica. Ne bih se zacudila da je u svojoj prilagodjenoj narucenoj biografiji za citanje vaskolikom mozgoispranom svetu navela da su je kao malu silovali otac, brat teca, ujak, stric, kum, drug, komsija, deda itd itd… Takva kolicina morbidnosti prilikom zloupotrebe umetnosti moze da proistekne samo iz stvaralackog zanosa poremecenog uma. I mozda OPET bude odlikovana od onih koji misle da je ptica sve sto leti. Barem budala imamo za izvoz. Jos samo da se neko doseti kako da ih otpremimo….