Marina po treći put među Srbima!


Smatram i smatraću dok sam živ da su Marina Abramović i svi takvi „umetnici” obični prevaranti. Neobičniji… malo


Bojan Dedić

Rođen sam i odrastao u umetničkoj porodici. Najviše zahvaljujući svom ocu koji je bio profesor na FPUD, a zatim na neki način i majci samo zato jer nije pokušavala da progura matrijarhat u neutralnu porodicu. Išli smo svi u korak s ocem tim pravcem. Od malih nogu sam se vukao po kojekakvim umetničkim kolonijama, otvaranjima izložbi (kad nisu imali kome da me ostave), muzejima i FPUD. U kuću su nam dolazili „iz te branše” i razgovori su bili uglavnom u vezi s umetnošću (dok otac ne uzme banku o politici i hirurgiji i sve nas izblamira).

Majčin uticaj su bile knjige (završila je jugoslovensku književnost) do te mere da mi je jedna od prvih knjiga bila Frojd za početnike. Znam – greška, to sad vidim

Nekako prirodno, posle dizajnerske završio sam FPUD (ukupno devet godina crtanja, slikanja i koječega).

Ovo ne pišem da bih vežbao za svoje memoare niti da bih se pravio važan i nobl, ovo pišem samo da bih rekao da sam celog života u umetnosti (posredno i neposredno) i da smatram da mogu imati svoj ukus, mišljenje i razgovarati na temu umetnosti – nisam baš duduk. Imam i neko znanje, formiran ukus (bar mislim), a najvažnije – razlikujem (mislim) prevaru i marketing od umetnosti.

Marina po treći put među Srbima!

Verovali ili ne, po prirodi sam tolerantan, a ono što potire tu tvrdnju jeste moj temperament, isključivost (samo kao sredstvo za ostati normalan i kao dobar zaklon) i moj stil, kako pisanja tako i govora. Ne volim i ne dopuštam da me neko pravi idiotom i volim da mislim kako mislim svojom glavom.

Dolazim do razloga i teme ovog mog pisanija.

Šta je umetnost?

Ovako kaže Vikipedija: Umetnost je ljudska delatnost ili proizvod ljudske delatnosti koja ima za cilj stimulisanje ljudskih čula kao i ljudskog uma i duha; prema tome, umetnost je aktivnost, objekat ili skup aktivnosti i objekata stvorenih s namerom da se prenesu emocije ili/i ideje. Osim ove definicije, ne postoji nijedna druga opšteprihvaćena definicija umetnosti, s obzirom na to da je definisanje granica umetnosti subjektivan akt, a potreba za umetnošću se obično naziva ljudskom kreativnošću.

Smatram da je ova definicija tačna, ali i da je toliko široka, višesmislena i opšta da je svako može tumačiti na svoj način i po njoj kao takvoj umetnost videti bukvalno u svemu!!!

Marina po treći put među Srbima!

Umetnost je po ovoj definiciji veoma podložna manipulacijama i zloupotrebi. Jer, ako definicija ovako kaže – znači li to da, ako se ja poserem nasred Kneza, kao kreativan čin (kreativno -stvaralački), i to govno zasladim šlagom, da sam umetnik… a to govno umetnost? Po definiciji jesam i jeste. Ako sam posravši se imao nameru da prenesem ideju i/ili emociju, a govno je poslužilo kao objekat kroz aktivnost sranja – onda sam ja definitivno umetnik, a to govno jeste umetnost.

Tu nešto definitivno ne štima. Ne štima jer je definicija (tačna) široka i podložna zloupotrebi i manipulacijama. Manipulacijama emocijama, utiscima, a sve kroz društveno sociološke filtere.

Čovek na razne načine može i ispoljava svoju emociju. Bunt, vizija, ideja, stav, želja za lepim, kreativnost ispoljavaju se kroz društveno prihvatljiv oblik koji ćemo nazvati umetnost. Sve to se može iskazati i ubistvom, destruktivnim ponašanjem i ostalim, ali kako taj oblik nije društveno prihvatljiv, ono se ne može nazvati umetnošću već se oštro sankcioniše.

U zavisnosti od društva i od samog načina ispoljavanja ideje imam umetnost ili je nemam. Tako se neke ideje i „kreacije” smatraju za umetnost u jednim društvima, u drugima su zabranjene kao disidentske i opasno se sankcionišu. Znate o čemu pričam. Isto tako u istim tim društvima gde se te ideje smatraju umetnošću i „podobne” druge su nepodobne, zabranjene ili se proglašavaju neukusom, a one su OK u onim prvim. I tako dalje, i tako dalje…

Pričam o kulturološkom, sociološkom… društvenom aspektu umetnosti!

Marina po treći put među Srbima!

O ličnom ne mogu pričati opet zbog široke definicije same umetnosti, gde je nekome i govno umetnost, a kako o ukusime ne vredi raspravljati (a „ukus” je vrlo tesno povezan s reči „umetnost”), tu se priča završava. Želim da istaknem ogroman, ako ne i presudan kulturološko sociološki uticaj društva na samog pojedinca, ali to je već druga tema.

Lično smatram, i to je isključivo moje mišljenje, da su konceptualna umetnost i performansi najobičnije sranje, proseravanje, laž i teška prevara i manipulacija ljudima kroz „umetnost”. Smatram i smatraću dok sam živ da su Marina Abramović i svi takvi „umetnici” obični prevaranti. Neobičniji… malo.

Nikad nisam osetio apsolutno ništa gledajući bilo kakav performans… Nikakvu „ideju” i „poruku” nisam primio… Nisam bio dirnut ni na koji način. Osim gađenja i besa. I sažaljenja prema ljudima koji KAO jesu. Svestan sam rizika i prihvatam ga (ako ovo čita neko ko jesto to osetio), ali namerno naglašavam KAO u sklopu KAO jesu.

Smatram da konceptualnu umetnost (koja to nije, po mom mišljenju) i performans kao izraz (koji to nije), prave inteligentni ali netalentovani ljudi, ljudi s kompleksom inferiornosti koji se manifestuje kroz kompleks superiornosti, ljudi s prikrivenim i društveno neprihvatljivim oblikom egzibicionizma (prepakovanim u prihvatljiv oblik), pravljen za snobovsko društvo (ne mislim samo na one snobove „spolja”, već i na umetničke snobove – ja kapiram, ti ne kapiraš), intelektualne snobove i ljude koji koketiranjem s umetnošću pokušavaju da svoju ispodprosečnost maskiraju ne bi li se implementirali u određene društvene krugove (koji ne vrede ni pišljiva boba).

Ne može biti umetnost mazanje belom bojom svog nagog tela i stajanje u mestu 12 sati! Ne može biti umetnost vršenje nužde u svetlećem pravougaoniku s vezanom kravom sa strane i kepecom obučenim u ronilačko odelo! Ne može biti umetnost jebanje usred galerije, vrtenje u krug 30 minuta i padanje u nesvest, pišanje sebi u usta, jedenje tuđih govana, mumlanje 48 sati, dubljenje na glavi i prdenje 12 sati i tako dalje, i tako dalje.

Marina je sedela za stolom. I to je to. Sedela je ne znam koliko sati. I to je umetnost??? Nije. TO SE U NARODU ZOVE PROSERAVANJE!!! I prodavanje magle! To jeste neki performans, predstava, cirkus, nazovi kako hoćeš, ali NIJE UMETNOST I UMETNIČKI PERFORMANS kako se predstavlja.

Marina po treći put među Srbima!

SVAKO ko vam kaže da je nešto osetio, da je to super i kul, da je moderno i da vi to ne razumete – svi su oni SERAČI koji pripadaju grupi koju sam spomenuo malo iznad, onima za koje je to i pravljeno.

Marina je svetski poznata konceptualna umetnica! Šta to znači? Ništa! To mnogo govori o svetu (koji se fino pokazuje svakodnevno), a i o Marini koja je dobila mesto počasnog profesora na nekom tamo ŠKLJ lažnom univerzitetu (čitaj – uzela lovu)! Ta ista, koja je odbila mesto na državnom fakultetu kao veliki desident i otišla u beli svet da tamo prodaje maglu. Sad se vraća da osveži i revitalizuje posrnulu i obogaljenu kulturu i umetnost u ovoj posrnuloj i obogaljenoj zemlji.

A najviše to govori o ovoj zemlji koja toj umetnici daje nagradu, i o nama, ljudima koji smo toliko jadni, isfrustrirani i s kompleksom tamo nekog sveta jedva dočekali daj šta daš, samo da bi se osetili bar malo KUL. Dozvoljavam sebi da smatram kako su i abortusi koje je uradila (za šta me mnogo bole uši), urađeni kao performans. Vratila se abortirana – dva puta! Performans ala Grand! Toliko je sve to bizarno i bolesno.

Dabogda nestala umetnost u ovoj zemlji totalno, dabogda nam Golubović vaspitavao decu ako nam je Marina Abramović umetnik. I takva „umetnost” je „umetnost”. Za svet se ne brinem, oni ovakvih prevaranata imaju koliko hoćeš, a imaju i nešto šta mi nemamo – MOGUĆNOST IZBORA!

Postoji li neka granica iza koje kažemo: Ej, bre, pa ovo je sranje? Ko je pravi? Mora da postoji!

A sad idem da se skinem go, ofarbam u plavo i poserem nasred Terazija. Zovem TV i novine i proglase me umetnikom. Možda mi legna i neka lova.

Ili da abortiram, a?

Podeli s drugima