Sudar sa francuskim rednecima


Slobodan Vujanović

Za film The Dorkels (kako je njegov distributerski naziv u Engleskoj) čuo sam u nekom od brojeva Sight and Sound kada je film proglašen jednim od tri „filma meseca“. Kako ne volim da čitam recenzije pre nego što odgledam film (mač sa dve oštrice) samo sam preleteo recenziju u pokušaju da (ne) saznam o čemu se radi. Ostalo mi je u sećanju da se priča bavi nekim francuskim rednecima (tj „njihovim“ „Ciganima“) koji pričaju teško razumljivim franucuskim dijaletkom, zbog čega će film biti noćna mora za prevođenje. Kako sam se sa nižim, ne-intelekutalnim „Francuzima“ u modernom francuskom filmu susretao samo u filmovima Bruna Dumona, napravio sam mentalnu fusnotu da moram ovo da odgledam. I kad konačno jesam, još jednom sam zahvalio svom šestom njuhu.

Mange Tes Morts – Tu Ne Diras Point (srpski prevod bi otprilike bio „Jedite svoje mrtve – i kažite ne“) drugi je film Žan-Šarla Hua i otkriva nam reditelja koji sa neočekivano malo postiže neočekivano mnogo, i koji bi, ako mu bude ponuđeno, mogao da postane briljantan žanrovski reditelj sa autorskim srcem.

Negde u Francuskoj, „u blizini grada Kreja“ (što je najbolja geografska odrednica koju mogu da vam ponudim) živi naseobina „belih Cigana“, tvrdokornih katolika u duši, rasutih po stambenim prikolicama ispod kojih se uglavnom roštilja. Prvi glavni junak (dok se ne pojavi drugi) je momak Džeson Dorkel koga uskoro očekuju dve velike stvari u životu: prva je da će biti kršten, a druga da, posle 15 godina zatvora, uskoro stiže njegov stariji brat Fred. Džeson se za život i poziciju u komuni snalazi kradući gorivo sa lokalnog parkinga/ otpada na kome, baš iz tih razloga, stražari njegov prijatelj. Njegovi najbolji prijatelji su rođaci Moiz i Mikael.

Kada se debeli brat Fred vrati iz zatvora (gde je završio nakon što je ukradenim kamionom punim mesa nenamerno ubio policajca), istog dana rađa se ideja za novom akcijom. I tu je otprilike prošlo pola sata filma i tu otprilike počinje tip filma koji bi najbolje (i bez preterivanja) bilo opisati kao „La haine među Ciganima“. Četiri rođaka, baš kao tamo tri prijatelja, prolaze kroz intenzivnu i emocionalnu akciju koja redefiniše njihove odnose, kao i njihov broj. Za razliku od kultnog ostvarenja Metjua Kasovica, Mange nema pretenzije da bude aktuelan komentar na francusko društvo, već pre deluje kao insert iz stvari koje se nikada neće promeniti. Što ga po mom mišljenju svakako čini boljim filmom.

Četiri momka igraju četiri naturščika (od kojih je samo najstariji Fred glumio pre i to u prethodnom Žan-Šarlovom ostvarenju) majstorski dočaravaju kurčevitosti i nesigurnosti u sudaru sa onim što im život neplanirano donosi. Na momente imate utisak da pratite dobro režiran rijaliti.

A kad smo kod režije, skoro je neverovatno da se nešto malo manje (ako ne i više) od polovine ovog filma dešava u BMW-u u pokretu. Način na koji je JC režirao i montirao reakcije i odnose junaka u automobilu u pokretu, a naročito u momentima noćnog bekstva, impresionira svojom neposrednošću i ljudskošću, a s obzirom na uslove – neverovatno je dobro snimljeno. JC nam pokazuje tenziju i psihološke transformacije junaka praktično iz sata u sat i povremeno (kao kada Fred izađe iz kola pred policiju) pravi neočekivane i neverovatne emocionalne poente koje su me ostavile bez daha.

Iako sam zaplet (a bogami i rasplet) ne donosi ništa novo, autentičnost setinga, fina i nepredvidiva psihologija junaka, baš kao i u Kasovicevom filmu, dočaravaju nam mlade muškarce kao bića – uprkos naslagama sala, mišića i samodopadljivosti, kaoranjiva, sanjareća, požrtvovana i skoro iracionalna u svojim herojskim aktivnostima. Iako film ne završava scenom sa Fredom i izlazećim suncem, nego Džasonovim krštenjem, više je nego jasno da je naše srce ostalo na asfaltu kojim juri Fredov BMW.

SELEKTAH: 9minus/ 10

 

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  •  
  •