mumford

Možda, na putu kroz Mamford, nećete umreti od smeha i intelektualnih otkrića kao u ostvarenjima Vudija Alena koji je ekspert za moj film- moje kanabe ili pasti u duboku zamišljenost kao nakon gledanja Mišela Gondrija, Spajka Džonza i sličnih, ali, baš kao u Slučajnom turisti – biće vam sjajno da otkrijete da ste sasvim slučajno godinama neko drugi

Kristina Đuković

Iako je Lorens Kazdan možda najpoznatiji po Velikoj jezi, koja definitivno zaslužuje poseban ekser na tabli generacijskih filmova, neke od nas je veća jeza podišla pri gledanju Slučajnog turiste. Film Mamford (1999) koji je nastao deset godina nakon poslednjeg putovanja pisca vodiča za putovanja, otkriva Kazdana, pre svega, kao scenaristu koji više nema skrupula prema oponašanju stvarnosti i zaista tananim tegobama svojih komplikovanih junaka (neki bi, da se ja pitam, odavno završili u apsu). Zato za glavnog junaka, umesto stručnjaka za pakovanje kofera, bira stručnjaka za ljudsku dušu. I to lažnog. Zapravo, bavi se problematikom pisanja scenarija koji moraju biti realistični, optimistični, smisleni i bolji od realnosti.

A, za scenaristu ima pregršt baštovanskog posla u gradiću Mamford makar onakvom kakvog ga je Kazdan osmislio, igrajući se Šekspira i one priče da je ceo svet pozornica… kojoj očigledno treba psihijatar. Tobožnja naštelovanost Mamforda kao dečije igračke, pomera Kazdanov imaginarni gradić u pravcu Supruga iz Stepforda, Trumanovog šoua ili Divnog života (kojim je živeo Džordž Bejli, naravno). Ali, Džordž Bejli nije imao psihijatra. A, i što bi. Tamo se znao red – tamo su bogataši urnisali siromahe, a u Mamfordu najbogatiji čovek, usled usamljenosti, vozi skejt, dok se svi meštani mole Bogu da ga ne zgazi kamion, jer će da ostanu bez posla.

Ova smeša nije stilska, niti žanrovska zbrka – Kazdan se poigrava geografijom optimizma u mentalnom sklopu svojih junaka, zbog čega je Mamford mogao biti i Tvin Piks, samo sa druge strane ogledala. A, zaista malo fali “reprezentativcima” Mamforda da sačine jedan fini horor iz predgrađa – jedna keva, jedna sluđena klinka, jedan napaljeni mali trgovac, jedan usamljeni bogataš, jedna mlada žena koja mora da ubije svoju majku da bi poživela i jedan… s kojim je sve u redu, ali može da plati psihijatra. Dakle, nije problem u gradiću, već u psihijatru. Tačnije, u scenaristi. Koji bi, baš kako dolikuje trebalo da leči dušu, miri zavađene, održava porodicu, kapital, baštu…

Kazdanov film je savršeno promišljen i, na momente, veoma hrabar u svom obračunu sa sličnom strujom filmova, čak i u preciznom odabiru glumaca. Ko bi rekao da će Houp Dejvis, nekoliko godina kasnije, u još jednom odličnom filmu (Dokaz), imati raspravu sa Gvinet Paltrou i neće znati da li se aloja vera jede i zašto je dobra za kosu, dok je u Mamfordu, u sličnoj kozmetičkoj raspravi, bila na strani hroničnog umora od života! Meri Mekdonel u ulozi depresivne majke, kupoholičarke, savršeno je iskoristila masku američke hraniteljke koju nije igrala mali broj puta (Doni Darko) iza koje, bez preterane karikature, vise dronjci besprekornog savršenstva i optimizma njenih tipičnih rola. Čak i kada polaže jednu od kraljica nezavisnog američkog Sandens filma, Zoe Dešanel, na psihijatrijski kauč, Kazdan se inteligentno poigrava njenim kul zaleđem – psihijatar nema posla samo sa jednom izgubljenom klinkom opsednutom časopisima i kulovštinom, već sa čitavim tovarom uloga gospođice Dešanel. Ili će takva tek postati?

Možda, na putu kroz Mamford, nećete umreti od smeha i intelektualnih otkrića kao u ostvarenjima Vudija Alena koji je ekspert za moj film- moje kanabe ili pasti u duboku zamišljenost kao nakon gledanja Mišela Gondrija, Spajka Džonsa i sličnih, ali, baš kao u Slučajnom turisti – biće vam sjajno da otkrijete da ste sasvim slučajno godinama neko drugi. Naravno, ako već niste uradili test intolerancije na hranu! Onda već sve znate.

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  •  
  •