demanufacture

Sredinom prošlog meseca navršilo se dve decenije od objavljivanja Demanufacture, drugog studijskog albuma u opusu losanđeleske metal grupe Fear Factory. U tom vremenskom intervalu malo je objavljeno albuma koji su izvršili toliki uticaj na žanr i poimanje metala. Svakako, pričamo o klasiku sofisticirane gitarske buke

Marko Nikolić

Kada su jednom prilikom upitali Džona Loka, čuvenog empiristu te jednog od utemeljivača šićardžijske filozofije liberalizma, kako je moguće da se u knjigama koje piše zalaže za slobodu svih ljudi dok istovremeno kao brodovlasnik zarađuje na prevozu robova, on im je lakonski odgovorio: „Pišem za budućnost, ali od nečega se mora živeti i u sadašnjosti“. U ovom citatu krije se i čudna sudbina losanđeleske grupe Fear Factory, koja je u prvoj polovini devedesetih svirala futuristički metal čiji produkcioni vrhunci i stvaralački postulati do dana današnjeg nisu nadmašeni, a zatim, kada je veći komercijalni uspeh izostao, u velikoj meri napustila svoju avangardnu beskompromisnost u želji da se približi najširem auditorijumu i, usput, monetizuje taj napor koji se završio raspadima grupe, svađama članova i jednim velikim osećajem koji prati propuštene prilike, zato što se njeno ime ne pominje u istom dahu sa drugim kanonskim polubožanstvima žanra (Metallica, Iron Maiden, Slayer itd). No, kao što već svaki metalac zna, njihov drugi album Demanufacture iz 1995. godine lagano izlazi „na crtu“ svim metalskim klasicima, pošto je nesumnjivo i sam jedan od njih. Ali, krenimo redom.

Priča o ovoj grupi počinje u najvećem kalifornijskom gradu 1989. kada su bubnjar Raymond Herrera i gitarista Dino Cazares odlučili da oforme sastav Ulceration (mnogo kasnije se sa Novog Zelanda oglasio post metal bend sličnog imena – Ulcerate), kome se ubrzo priključio pevač Burton C. Bell kog je Cazares regrutovao kada ga je čuo kako peva hitove grupe U2. U želji da budu shvaćeni kao deo tada bujajuće death metal scene, momci menjaju ime grupe u Fear Factory i bacaju se na snimanje debi albuma Concrete 1991. godine u studiju Blackieja Lawlessa, vođe grupe W.A.S.P., pod producentskom palicom tada malo poznatog Rossa Robinsona, čoveka koji je samo deceniju kasnije bio „kralj“ nu metala. Robinson i FF se nisu dobro razumeli, te su napravljeni snimci poslužili kao reklama kako za bend, tako i za producenta koji je otkupio prava na njih. Miks grindecorea, death metala i industrial muzike svideo se Maxu Cavaleri, tadašnjem frontmenu grupe Sepultura, koji je uputio čelnike Roadrunnera na Fear Factory. Čuveni A&R i tadašnji potpredsednik Monte Conner gradio je imidž ove izdavačke kuće oko tada vrlo isplativog podžanra, te se Fear Factory lako uklopio u ovo okruženje. Zanimljivo je istaći da je te 1991. Burton C. Bell već postao deo rock istorije učešćem u spotu za Smells Like Teen Spirit sastava Nirvana (najbolje se vidi na 2:12).

Grupa je na svojoj prvoj etiketi iduće godine objavila debi Soul of a New Machine u produkciji još jednog potonjeg cenjenog imena Colina Richardsona (muža tadašnje menadžerke grupe Laure), zanimljiv spoj industrialom i semplovima sečenog death metala uz autoritativno Bellovo dvoglasje koje je zvučalo ubedljivo i u „growl“ i u pevanim delovima. U sankcijama kriminalizovanoj Srbiji nije bilo teško identifikovati se sa pesmom Scape Goat, i snimkom njenog izvođenja sa čuvenog holandskog Dynamo Open Air festivala 1993. kome je bila posvećena legendarna emisija „Headbangers Ball“ MTV kanala koja je išla nedeljom u sitne sate, a imali smo sreću da je pratimo sa signala TV Palma (internet generacije nikada neće razumeti ove muke i fascinacije). Kroz FF je u tom periodu prošlo nekoliko basista, ali je sam Cazares snimio deonice na četiri žice za debi album. Sastav je album promovisao na turnejama sa Sepulturom, Sick of it All i Biohazardom, a upravo je pevač i basista bruklinske grupe Evan Seinfeld članovima benda preporučio belgijskog basistu Christiana Oldea Wolbersa, dečka koji se 1993. doselio u Kaliforniju nakon što je u domovini bio rezervni čuvar mreže tada drugoligaške seniorske ekipe (danas ugašenog) fudbalskog kluba Žerminal Ekeren (stariji navijači Crvene Zvezde sigurno se sa žalom sećaju gostovanja kluba iz predgrađa Antverpena te kišne oktobarske večeri 1997. godine na „Marakani“ i omalenog Kanađanina Radzinskog), iz kog je oteran zbog duge kose i tetovaža. S druge strane Atlantika Wolbers nije zapustio svoju fudbalsku pasiju, te je po dolasku u „Zlatnu državu“ branio za Hollywood United, tim sastavljen od (mahom evropskih) muzičara i Angel City, poluprofesionalni klub koji se takmiči u fudbalskoj ligi Los Anđelesa, a vlasnik je i firme Aviata Sports, koja se specijalizovala za proizvodnju golmanskih rukavica koje rado koriste profesionalni golmani širom sveta.

Ta 1993. važna je za FF i po EP izdanju Fear Is The Mindkiller na kome su se našli remiksi pesama sa debija u režiji industrial kolega s etiekte, Kanađana Frontline Assembly. Polovina ovog dueta Rhys Fulber kasnije je čak i napustio matični bend zbog producentskog rada sa Fear Factory, koji su ovim potezom pokazali da se ne boje eksperimenata, tada gotovo nečuvenih za rigidan metalski svet, u kome su se do tada flertovanja sa elektronskom muzikom smatrala za najgoru moguću blasfemiju. No, to nije pokolebalo članove grupe kojima su žanrovske granice bile pre izazov koji treba prekoračiti nego kanon kog se slepo treba držati. Sredina devedesetih, sa mrtvim hair i thrash metalom, smrću njihovog ubice grungea i death metalom na izdisaju bila je pravi trenutak za vizionarske poduhvate, sa mesta odakle većina nije očekivala išta vredno pažnje. Komercijalni uspesi industrial aktova poput Ministry i Nine Inch Nails bili su dovoljno indikativni, a verovatno su i bleskovi Prong, Killing Joke, pa čak i Therapy? u prvoj polovini devedesetih (da sad ne pominjemo nesumnjive kreativne vrhunce u vidu radova Cop Shoot Cop ili perfektnih The Young Gods),  uverili Fear Factory da se kreću u pravom smeru, smeru repetiranja ubistvenih, hirurški preciznih rifova, još ubistvenije, neljudske ritam sekcije, ambijentalne pozadine, govornih semplova i velikih Bellovih glasovnih mogućnosti.

 

 

Iako je u uprošćenim alter/grunge dihotomijama Los Anđeles početkom poslednje decenije XX veka važio za prestonicu hair metal dekadencije i svega onoga što je bilo pogrešno u gitarskoj muzici osamdesetih, bliže je istini da je gledano sa ove vremenske distance  početkom devedesetih stasala nova generacija lokalnih rok muzičara najavljena sjajnim Jane’s Addiction i predvođena sastavima Rage Against The Machine i Tool, te pojačana iskusnim igračima i veteranima poput Red Hot Chili Peppers, Rollins Band i Green Jelly. Nikome prva asocijacija na ove bendove nije bila „metal“, ali svaki ponaosob je deo svoje aure dugovao i najžešćim zvucima gitare. Uprkos razvratnom žigu dečaka sa gitarama koji su se trudili da liče na devojčice, često se zaboravlja da je „grad anđela“ dao svoj neizmerni doprinos ekstremnim gitarskim formama albumima Reign in Blood (1986) grupe Slayer i World Downfall (1989) sastava Terrorizer, koji svaki za sebe predstavljaju obrasce speed/thrash metala odnosno grind corea. Kad se na to dodaju nastavljači Ice T i NWA misije rasuti u G Funk, odnosno Gangsta Rap konvoje, čuknuti Cypress Hill te Body Count kao svojevrsna sinteza rocka i rapa, dobijala se prilično solidna i „tvrda“ plejlista, saundtrek za grad kog su prvo 1992. potresli rasni nemiri, a zatim dve godine kasnije i zemljotres. Drugim rečima, za Fear Factory nije bilo bojazni da bi mogla da im presuši inspiracija, iako Kalifornija često ima problem sa sušama.

Za razliku od pominjanih Rage Against The Machine (pa i downset. kao njihovih „rivala“ na lokalu), Fear Factory se na Demanufacture odlučio za pametniji ideološki pristup. Dok su Zack de la Rocha i drugovi muziku shvatali kao sredstvo revolucionarne agitacije koja dvadesetak godina kasnije najčešće zvuči bolno naivno,  (u slučaju downset. lako je primetiti i klice danas globalno razgranatog levičarskog PC fašizma), Fear Factory se „zadovoljio“ samo revolucionisanjem muzičkog izraza, na tragu Parsonsove sistemske teorije u kojoj čovek više nije u centru već je samo jedan od elemenata funkcionisanja sistema, na koji se gleda kao na cilj po sebi. Futuristički element preimućstva tehnologije nad čovekom i ranije je bio predmet interesovanja kanadskih metalaca Voivod, posebno na ploči Killing Technology (1987), ali su Fear Factory preuzimajući taj koncept, sveli i osvežili muziku nečuvenim eklekticizmom, a u skladu sa posthladnoratovskom klimom, klatno se od „slobode za“ pomerilo ka „slobodi od“, precizno smeštajući globalna pitanja u tenzijom paralisani lokalni milje. Marksovska kategorija otuđenja dobila je novo polje primene, efektno su iskorišćene reči i iz starog realkomunističkog govora (disident, replika), ali, dok je za RATM „mašina“ bila laka metafora za sam sistem, Fear Factory su se poetičnije obračunali sa njim shvatajući ovaj termin bukvalno, na tragu distopije Terminatora, za čiji su drugi deo (koji je na ploči semplovan u dva navrata) udarnu pesmu ionako odsvirali njihovi sugrađani Guns n’ Roses, ali i radova H. R. Gigera, kao najmarkantnijeg umetnika koji se popkulturno bavio napetostima između humanog i mašinskog.

„Kvaka“ u ovoj priči je činjenica da su članovi benda bili dovoljno svirački potkovani da njihova ponuda zvuči neljudski, a opet sve Mešuge i svi ostali hadžimanovi ovog sveta nikada neće shvatiti da bez poštene pesme nema smisla baviti se ozbiljno muzikom. Demanufacture i dalje važi za bubnjarsku „kliniku“ Raymonda Herrere, čiji monstruozno brzi tretman duplih bas pedala predstavlja nadgradnju i vrhunac onoga što su pre njega na istom instrumentu otpočeli Pete Sandoval (Morbid Angel/Terrorizer) odnosno Lars Ulrich (Metallica). Iako je Herrerina svirka „kičma“ zvuka FF, on je na Demanufacture u potpunosti u službi ekipe, čega se držao i gitarista Cazares, uzdržavajući se u potpunosti od solaža (nečuveno za dotadašnje metalske standarde u toj vrsti suvišne piromanije) pri brzometnom repetiranju efektnih blic-deonica koje vuku slušaoca u stanje transa, a brzim promenama tempa povlače ga za kosu po hodnicima podsvesti u zgusnutoj atmosferi detaljne gradnje monstruoznog zvučnog zida. Kopča između njih dvojice je pouzdani basista Wolbers, te njih trojica (uz asistenciju ukusno raspoređenih efekata) nameštaju podijum za raznovrsne manifestacije Bellovog gneva koji je „growl“ delove zamenio ubedljivijim vikanjem, šireći svest i o svojim sve većim pevačkim mogućnostima (čovek je realno Patton 2). Negde usput, našlo se mesta i za gabba techno eksperiment New Breed, koga od zastarelosti pouzdano čuva silina metalske oštrice, odnosno fenomenalnu obradu pesme Dog Day Sunrise engleskih industrial metal pionira Head of David, obogaćene zvukom orgulja, koje su se tu našle kao plod interne šale članova benda, predstavljajući diskretni omaž još jednim sugrađanima – grupi The Doors. Nepregledni raspon muzičkih interesovanja očitovao se i u bonus pesmama gde je čelno mesto među remiks ekskurzijama pripalo furioznoj obradi Your Mistake njujorških hardcore legendi Agnostic Front (pevao još jedan kolega s etikete, Freddy Cricien, pevač Madballa).

 

 

U skladu sa tadašnjom uređivačkom politikom Roadrunnera, prvi singl Replica, jedina pesma sa ove ploče za koju je snimljen video, neznatno je ispeglanija u odnosu na ostatak ploče, ali se ni u njoj nije štedelo na agresiji. Krajnji rezultat je beskompromisna, a slušljiva ploča koja se sluša u dahu, nalik na Panterin master class iz 1992. Vulgar Display of Power.  Ono što Fear Factory odvaja od raspojasanih Teksašana je činjenica da su potonje ipak najpre prigrlili redneci i mačo tipovi, dok je zvučno sofisticiranija ponuda kalifornijske ekipe u sebi krila nešto do tad nečuveno za metalske vode – činjenicu da je i ovaj žanr mogao da bude i zvuči „kul“ a da pri tom ne izgubi ništa od svoje transgresivne esencije, što je posebno zanimljiv obrt u svetlu stigme koja je do tada pratila permanentno prokazivani muzički pravac. U tom smislu, Fear Factoryju može da se zahvali na otpočinjanju procesa metalske rehabilitacije u očima običnih smrtnika. Ovaj utisak dodatno je pojačan objavljivanjem remiks albuma Remanufacture (1997) za koji je osim velikih zasluga Rhysa Fulbera, zaslužan i tada malo poznati Junkie XL, danas cenjeni autor filmskih soundtrackova, od kojih je onaj za najnovijeg Pobesnelog Maksa samo poslednji u nizu. Muzička štampa, i dalje alergična na pominjanje „metala“ u pozitivnom kontekstu, smišljala je kovanice kratkog daha poput cutting edge za ono što je bilo u muzičkoj ponudi Fabrike straha.

 

 

Kada smo već kod soundtrackova, FF je za potrebe filma Mortal Kombat priložio pesmu Zero Signal, koja se svojom dužinom i neobičnom strukturom u potpunosti kosila sa davno ustanovljenim singl principima, a slično se može reći i za sve ostale teme sa ovog albuma, koje su se krajem devedesetih provlačile po brojnim video igrama (mahom simulacijama vožnje) nakon što je Herrera osnovao firmu koja je softverskim kućama prodavala muziku grupe. Prvo što upada u uši pri opetovanom slušanju naslovne teme, Body Hammera, Flashpointa, Pisschrista te trake H-K (Hunter-Killer) je njihova rezignirana aktuelnost kojom se prilično jasno boje konture rutiniranog sveta u kome je sve nadohvat ruke i podjednako daleko od skamenjenog srca, a svet koji te okružuje iako ti prividno stoji na usluzi zapravo je suštinski usmeren protiv tebe, o čemu govori klasik samoohrabrenja Self Bias Resistor (kao i slično intoniran Panterin A New Level, druga pesma na albumu). Bubnjar Black Sabbatha Bill Ward izjavljivao je da bi voleo da je u prilici da svira sa Fear Factory (Burton C. Bell je sarađivao sa bašdžijom birmingemskih legendi Geezerom Butlerom u njegovom „sporednom projektu“ G/Z/R), a sve te pesme bile su u prilici da čuju i metalske mase na turnejama sa Iron Maiden, Megadeth i Black Sabbath, uz neizostavno učešće na prva dva Ozzfesta. Izgledalo je da je samo pitanje vremena kada će grupa i sama doći na mesto koje joj pripada – među samom metalskom elitom.

 

 

To se ipak nikad nije dogodilo, jer su Klintonovoj Americi bili neophodniji pajaci poput Marylin Mansona. Već sledeći album Obsolete (1998) uprkos gomili solidnih pesama i jezivo preciznom predskazanju post-9/11 ambijenta (muzička razglednica za čika Snowdena s kraja XX veka)  bio je dovoljno jasan nagoveštaj da su Fear Factory od predvodnika postali pristalice, krećući se polako ali sigurno u pravcu prijemčivijeg alternativnog metala, dok je isforsirana saradnja sa ispranim pionirom electro zvuka Garyjem Numanom u obradi njegove (dosadne) pesme Cars, bila komercijalno najuspešnija i kreativno najjadnija avantura grupe. Ukratko, u samo te dve-tri godine, metal se revitalizovao kroz danas žestoko (i često s razlogom) pljuvani nu metal, Limp Bizkit i Coal Chamber su objavili debi albume, taj svet čudaka je prihvatio pravila koja su ustanovili Fear Factory, ali se sam bend pogubio u njima. Kajmak su pokupili drugi – kruži priča da je sada već pokojni frontmen grupe Static-X, Wayne Static, nudio svoju platinastu ploču članovima benda iz zahvalnosti što su patentirali industrial metal zvuk na kome je on profitirao. Bell i ekipa su ga ljubazno odbili, ne uspevajući da naplate svoje zasluge te se bend posle kompromiserskog Digimortal (2001) raspao iduće godine, a Roadrunner je lešinarski pokušao da profitira na tome tako što je otkupio prava za neobjavljeni Concrete i bez dozvole članova benda ga plasirao na tržište.

Krivac za raspad bio je gitarista Cazares, za koga je dugo kolao trač da je pre sviranja zarađivao za ‘leba aktivnostima u filmovima za odrasle (ispostavilo se kao netačno). Šuška se da je on tada želeo da pređe u komercijalno uspešnije sastave Korn i Limp Bizkit, što mu nije pošlo za rukom. Padale su brojne teške reči, a sigurno je najzadovoljnija bila Tairrie B, nekadašnja Bellova devojka i pevačica grupa Manhole/Tura Satana i My Ruin, koja bucmastog gitaristu nije mogla „očima da vidi“. Inače se njena i Bellova turbulentna ljubav krajem devedesetih tabloidno provlačila po metalskoj štampi sa svim propratnim gadostima koje su u zapećak stavile činjenicu da se Tairrie pre dolaska u metal vode relativno uspešno bavila repovanjem i objavila jednu solo ploču za čuvenu etiketu Ruthless (usput je na dodeli Gremija 1990. udario Dr. Dre, za šta je dobila nepreciziranu novčanu nadoknadu). Grupa se bez Cazaresa reformisala 2004, tako što je Wolbers prešao na gitaru, a bas preuzeo Byron Stroud (iako nikad nije zapravo svirao na nekom albumu), i tada nakratko posetila i Beograd kako bi promovisala povratnički album Archetype. Na konferenciji za štampu, ne na koncertu. Godinu dana kasnije usledio je još jedan LP Transgression, a taj konfuzan period u aktivnostima grupe obeležile su i Bellove izjave da mu je „muka od agresije i nasilja koju izaziva muzika njegove grupe.“

Bilo kako bilo, posle četvorogodišnje pauze, Bell i Cazares se mire i sa Stroudom i legendarnim bubnjarem Geneom Hoglanom prave novu postavu, na zgražavanje Wolbersa i suosnivača grupe Herrere. Korektna ponuda sa albuma Mechanize (2009) ne samo da je pod dugom senkom Demanufacturea već i u drugom planu u odnosu na međusobna optuživanja članova grupe ko je tu halapljiviji i alaviji na pare. Grupa se 2012. oglasila i bledunjavo-podilazećim The Industrialistom, a u avgustu izlazi novi album Genexus (najava očekivano ne obećava previše), koji će grupa promovisati i na ovogodišnjem Exitu, sa za Srbiju uobičajenim petnaestogodišnjim zakašnjenjem. Iz benda su otišli i Stroud i Hoglan, zamenili su ih Tony Campos (Static-X, Soulfly) i Mike Heller, dobrih desetak godina mlađi od ostalih u grupi.

Ipak, iako se ova priča završava za šou biznis uobičajenim anti-klimaksom, metalska oštrica Demanufacturea sjaji kao distantno sunce možda i jače nego u doba kada je objavljena. Neki albumi su prosto imuni na ugriz vremena, a turobna svakodnevica neumorno potvrđuje njihovu neprolaznu vrednost i za danas, i za sutra, i za uvek.

 

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  •  
  •