liturgy-the-ark-work

O gentrifikaciji blek metala, paradoksima hevi metala, razlikama između „nas“ i „njih“ i stavljanju svih tih narativa u odgovarajući kontekst… A sve povodom trećeg albuma kontroverzne njujorške grupe, primerno prezirane u metalskim krugovima i obožavane od „progresivaca“

Marko Nikolić

„…smatram heavy-metal formom koja je davno prešla pun krug, iscrpla svoj skromni arsenal izražajnosti, ali se još nije otresla svesti o sebi kao o superiornom i univerzalnom obliku rock stvaralaštva. Ta isključiva konzervativnost je najproblematičniji aspekt čitavog izraza.“

Da je ovo neko koliko juče napisao, nesumnjivo bi danas bilo štampano u nekim domaćim novinama (koje malo ko kupuje, pa ih sve manje i ima), odakle originalno i potiče. Ipak, reč je o izvodu iz gotovo 34 godine starog feljtona Džuboksa potpisanog imenom pokojnog Branka Vukojevića, raspisanom pokušaju da se sopstvenim predrasudama da oreol objektivnosti i „na letnjem raspustu“ (feljton je u četiri nastavka objavljen tokom jula 1981) pretresu problemi „prvog sveta“ za koji se u, ispostaviće se, neutemeljenom samopouzdanju, mislilo da mu bar duhom pripadamo. Njim se najzad može sažeti i čitav uopšteni stav domaćih muzičkih kritičara prema prezrenom žanru, i to onih koje je iznedrio (na državnim etiketama izdavani) novi talas. Ne treba trošiti reči da su ovi kulturni radnici dolazili sa državnih medija (drugih nije bilo) i da su gotovo svi, čast izuzecima, do današnjih dana na ovaj ili onaj način ostali korisnici budžeta, verni hibridnoj formi paradržavnog disidentstva koje praktikuju pod svojim staklenim zvonima nostalgije.

Istina je ipak klizava kategorija i moguće je, baš kao što je to slučaj sa citiranim Vukojevićevim stavom, da nekim iskazom istovremeno i totalno omašite i potpuno pogodite. Ispostavilo se da je tadašnji heavy metal o kom piše cenjeni autor poslužio kao baza za iznedrivanje novih, primitivnijih/sofisticiranijih, surovijih i ekstremnijih žanrova, koji su se zahvaljujući underground vitalnosti pokazali u nastupajućem periodu kao superiorni i univerzalni, čime je otpao crep „isključive konzervativnosti“ pred bujicom samosvesti po kojoj se menjaš kako ti misliš da treba a ne kako ti kažu da bi trebalo. Ta vrsta konzervativnosti je i sačuvala metal od propasti. O razvoju (i) američke Bay Area ekstremne scene pisao sam kroki još u pretprošlom životu, a dragi prijatelj Vanja se nešto kasnije, u tri dela (1, 2, 3) sa ležernim autoritetom starog znalca osvrnuo na propratne aktivnosti na zloglasnoj norveškoj blek metal sceni s početka devedesetih, i to baš u ono vreme kada se (nekima) činilo da je metal kao bitna muzička forma najzad prevaziđen i pobeđen. Ispostavilo se da je sve to paljenje crkava, ubijanje muzičara i gejeva te inhaliranje arome raspadnutog gavrana poslednji faktički primer onog hipijevskog ideala po kome je muzika samo deo neke šire i sveobuhvatne životne priče sudeonika i ljubitelja. (Kome i dalje nije jasna razlika između black i death metala, ima mapu). U nekom izobličenom ogledalu, svakako, no život je pun takvih paradoksa, te se zato danas bavimo onim što je Vukojević pisao o hevi metalu, a ne njegovim beskrajnim oduševljavanjima Bitlsima (u nekih 20 nastavaka minimum, ako me sećanje dobro služi).

Paradoksalno je i da su, sa današnje tačke gledišta, ponajbolje „pankerske“ pesme na ovom jeziku napisali jedan „metalac“ i, šta god ko mislio o njemu danas, najznačajniji rokenrol pesnik ikad s ovih prostora (a nešto slično primećeno je i na samom izvoru pop muzike), kao i to da danas više nikome ne pada na pamet da se kao nekad podsmeva Lemiju, Oziju ili grupi AC/DC, na koje se sada s uvažavanjem gleda kao na žive legende koje su radile sve što su želele i ostale žive, posebno gledano očima nas ostalih koji radimo sve što nećemo i ne dajemo preterane znakove života, osim kad ih čujemo kako sviraju. Stvar je, zapravo, mnogo prozaičnija – živimo u vremenu u kome muzika, iako je ima mnogo više, igra značajno manju ulogu u svakodnevici i svaki simbolički iskorak iz te kolotečine je dobrodošao, čisto da podseti da su autentičnost, fanatičnost i preterivanje nekada dobrodošle osobine, često zato što oplemenjuju život, onaj koji vredi živeti. A u tom podsećanju, metal se ispostavio kao nenadmašan.

I zato na netu gotovo svaki (gotovo po difoltu „hipsterski“) sajt koji se iole ozbiljno bavi muzičkom kritikom danas ima ili posebnu redovnu rubriku posvećenu metalu ili nova metal izdanja tretira ravnopravno sa albumima ostalih žanrova, potpuno u duhu pop kulture koja je i nastala kako bi zbrisala granice između više i niže umetnosti (lekcija koju brojni poklonici Titovih partizana u svojoj revolucionarnoj nadobudnosti nikada do kraja nisu naučili, kada su kao pobednici u ratu protiv „buržoazije“ kidnapovali njenu kulturu, jer svoju nisu ni imali). Na taj način se i evropski (pre svega norveški) pelcer blek metala masovnije primio i na američkom kontinentu. Pošto ipak govorimo o tržištu,  ova „abolicija“ nije došla bez cene.

Iako je strože gledano, dihotomija između (ekstremnog) metala i pop muzike umišljena (jer je metal po sebi u samoj unutrašnjosti Trojanskog konja pop kulture), na nju se sa obe strane barikada pomno pazilo, a neretko su autentične scene toliko narastale da su se prirodno širile i van svojih getoiziranih područja. Thrash metal je u tom smislu tužna (jer je prestao da postoji), a hibrid poput grungea uspešna tržišna priča, mada se kasnije ispostavio kao totalni kreativni ćorsokak, svojevrsni „heavy metal“ sadašnjice. Za nas su ovom prilikom zanimljiviji primeri plasiranja ekstremnog metala u filmovima – Powermad u Wild At Heart, Cannibal Corpse u Ace Venturi te Napalm Death na soundtracku za prvi Mortal Kombat. Oni su poslužili su dvojako – kao uvod u svet muzičke transgresije za neinicirane (mahom decu) i kao uvertira preuređenja niše „metala za nemetalce“ – ono što su Bon Jovi, Poison i Motley Crue kao hair metalci/hard rockeri bili za rednečku Reganovu Ameriku, to su Rammstein i Him, kao gotovi proizvodi, bez ikakvog utemeljenja u nekoj autentičnoj sceni, postali za eklektički odgajanu indie publiku širom sveta krajem prošlog veka, generalno prihvatljivi kao što nu-metal perjanice poput Korn i Limp Bizkit nisu nikad uspeli, a nije da se nisu trudili da se dopadnu svima (samo što izgleda da nisu umeli).

Što se tiče tržišnog plasmana blek metala, uspešni biznis planovi bendova Cradle of Filth i Dimmu Borgir ostvareni su unutar same globalne nezavisne scene, a njihov uspeh sigurno je podigao nekoliko stotina obrva po ofisima umiruće muzičke industrije. No, dok je ona stigla da uočeno sprovede u delo, već je bilo kasno – recimo, Satyriconov pokušaj mainstream proboja u vidu albuma Now, Diabolical iz 2006. neslavno je završen jer su se pravila igre zauvek promenila, a hipsterski apetiti za „autentičnom ekstremnom metal muzikom“ po netu upoznali su nas sa nekolicinom prolaznika za koje je i onih 15 minuta vorholovske slave bilo dugačko poput eona. Od Sunn O))) i nesrećnog Nachtmystiuma preko sastava Wolves in the Throne Room, Alcest, Deafheaven, Kvelertak do one-man bendova kao što je Leviathan, svima se nasmešila ta jednosezonska „sreća“ da ih „svi vole“ nakon koje su bili sažvakani i progutani, izgubivši u najvećoj meri identitet i integritet koji su imali pod zemljom, pre nego što im je svetlo spržilo oči i istopilo put nazad. S druge strane, underground i dalje vredno šljaka i u vidu organske reakcije vraća se svojim prezrenim heavy metal korenima – na drugi način je gotovo nemoguće objasniti kultni status aktova kao što su Midnight ili High Spirits, koji, svaki na svoj način, podsećaju na tajne, a često zaboravljane metalske adute – iskrenost i zabavu.

S druge strane, bruklinska četvorka Liturgy pristupa blek metalu krajnje ozbiljno. Još od prošlog, drugog po redu albuma Aesthetica (2011), grupa je na crnoj listi svakog „trve“ metalca jer vođi grupe, diplomcu prestižnog Kolumbija univerziteta Hanteru Hantu-Hendriksu bend služi kao sredstvo za izražavanje vagnerovski shvaćene totalne umetnosti. Tako je Hant-Hendriks navukao na sebe gnev jer je o svom bendu pisao teorijske radove po kojima ga smešta na sam početak nove ere blek metala u kojoj će umesto zla i crnila u fokusu biti svetlo i dobrota, a sve to garnirano dijagramima i shemama kojima se vezuju filozofske kategorije koje (bi) Hanter neumorno (da) reformiše. Zbog neskrivene pompeznosti i iskazane arogancije, grupa je doživela odijum među metalskim puristima (pleonazam), ali i pohvale u „hipsterskim“ glasilima, čime je čitav slučaj postao još jedna epizoda u nepreglednoj seriji „metal za nemetalce“.  No, grupa očigledno nije izdržala pritisak na stalno uzvikivanje reči „uljez!“ gde god da se pojave (a bilo je i pretnji smrću), te se raspala. Malo su napunili baterije, shvatili da ne mogu jedni bez drugih, a Hanter-Hant bez teorijske pseudomistične nadogradnje… pa su seli, snimili i nedavno objavili svoj treći album.

Njujork inače nije poznat kao neko preterano stecište metala, jer je s obzirom na veličinu relativno malo bendova odatle ostavilo čupaviji trag (Kiss, Manowar, Twisted Sister, Dio, Type O Negative, Overkill i Anthrax; bolji poznavaoci ekstremnog zvuka uživaju i u opusu vrhunskog black/death metal akta Negative Plane), no s obzirom da je reč o „hipsterskoj“ meki sveta, on prirodno ne oskudeva u muzičarima sa avangardnim aspiracijama – pre Liturgy u magli se sećamo svojevremeno na sva zvona hvaljene a zatim skroz zaboravljene grupe Krallice čiji je basista Colin Marston baš bio producent prethodne ploče Hant-Hendriksove ekipe. Da vas sad ne davim ispraznom filozofijom, Liturgy tvrde da sviraju „transcendental black metal“…

…Ali ono što je utisnuto na The Ark Work nije metal.

I to tvrdim vrednosno neutralno, da ne bude zabune. Eksperimenti sa kojima se ovde srećemo prilično su hrabra koketiranja i ukrštanja (distantnih) gitara sa vešto smišljenim i egzekutiranim plesnim, da ne kažem IDM ritmovima, pošto je pre reč o nekom surogatu gabba zvuka koji bi trebalo da oponaša plastičnost synth ugođaja hip hop bendova tipa Bone-Thugs-N-Harmony i Three 6 Mafia. I to, u svojoj pretencioznosti, praznini i šupljini insistiranja na spiritualnosti bez prisustva duha, funkcioniše na nivou hrabre zanimljivosti usled tretmana neprestanog kupanja u slapovima euforije. No, bolno odsustvo osećaja opasnosti, proživljenosti i prljavštine kvalifikuje prezentovano kao gentrifikovani blek metal za prijeme, komforan za slušanje pri ležanju na mekoj površini, samozaljubljen u spolja indukovanom solipsizmu, apsurdan i neskriveno artistički, u svim konotacijama te reči. Hipnotičnost je ovde shvaćena na nivou još jedne indie izmišljotine, samo iz „noise“ kuhinje takođe zaboravljenog dua Fuck Buttons, ali za razliku od njih, ovde imamo i Hanterov vokal koji monotono i „nepakleno“ iz utrobe/malog mozga izbacuje nekakav megadaleki mambo-džambo koji se svojom apsurdnošću može meriti samo sa kvaziduhovnim liričkim budalaštinama sa ploča (inače vrlo dobre) grupe Om.

Čak i kada bismo ih preko veze uvrstili u metal, Liturgy nemaju šanse za tron ni na avangardnom produžetku blek metala koje godinama unazad drže Norvežani (Virus, DHG, Ulver, Solefald, neprežaljeni In the Woods… i Ved Buens Ende), Japanci Sigh, Mađar(i) Thy Catafalque, Rumuni Dordeduh i Finci Oranssi Pazuzu. Svi ovi bendovi poseduju nedokučivi šmek neugledne pečenjare na obodu grada u kojoj se služe neviđena jela i samo dolaženje do njih namiruje metalski apetit za avanturom traganja, kopanja za bendom koji će biti luđi i grđi od svih zajedno koje su do tada čuli. The Ark Work je, nasuprot tome, još samo jedno novo slaganje već poznatih komada nameštaja u kome treba da zamislimo da krevet neće pasti sa plafona, iako ni taj plafon zapravo ne postoji. Njujorčani eventualno mogu da se nadaju početnim pasusima istorije nekog nemetal metala koje tek treba da budu ispisane… na nekom drugom mestu, u neko dogledno vreme. No, čim je mene naveo da ih ispišem ovoliko, ovom albumu ne mogu da osporim inspirativnu vrednost, mada ne onu kojoj se njegovi autori (i muzička industrija koja stoji iza njih) ne samo nadaju, nego se čini i da su ubeđeni da im pripada.

Podeli s drugima