Lepote prirode i strahote ljudskog faktora


Post je originalno objavljen na blogu miljalukic.blogspot.com 29. maja 2010. godine. Planina ili more, pitoma ravnica ili divlji krš…


Možda zvuči neskromno, ali – ja stvarno dobro poznajem bivšu mi državu, obišla sam je maltene celu peške. Malo s izviđačima, malo s mamom i tatom, malo sama, malo kasnije poslom… S izviđačima sam se pela po svim planinama, izuzev po Mavrovu, to sam nadoknadila kasnije; s mamom i tatom obišla sam skoro sva istorijska mesta, počev od hrasta ispod kojeg je sedeo Karađorđe, raznoraznih utvrđenja i tvrđava, sve do manastira (istoričari su, edukativni program…); sama sam obilazila morsku obalu i svaku drugu gde smo letovali, a radila sam i kao turistički vodič. Zaista impresivno u odnosu na nekog ko poznaje svetska letovališta i skijališta, a od svoje zemlje samo krajeve u kojima ima rodbinu. Kad smo bili pod sankcijama i izolovani na sve načine od ostalog sveta kao kužni koji se drže zatvoreni u karantinu, ako je postojala makar jedna dobra stvar, onda je to bilo upoznavanje građana s rodnom grudom. U to vreme radila sam kao profesor i ekskurzije su bile po Srbiji – deca su prvi, možda i jedini put bila na Borskom jezeru, obišla srednjovekovne manastire, popela se na Rtanj, videla Palić, Đavolju varoš, Ćele-kulu, Smederevsku tvrđavu, Golubački grad…

Rtanj
Rtanj

Pitanje je ličnog ukusa, ali meni su u onim starim okvirima najlepše Crna Gora i Slovenija. Iz ovog je očigledno da preferiram planine. Najbliži prijatelji mi kažu da sam druga, mnogo bolja osoba kad pređem nadmorsku visinu od 1.500 metara – nema nervoze, pričam tek koliko moram i ne silazi mi blagi osmejak sa lica. Volim ceo svet. Ta ljubav prema visinama, vrletima i zelenoj divljini imam utisak da nije urođena već se razvija vaspitanjem. Moj prvi susret nije bio prijatan, sa sedam godina, kad sam kao mlada izviđačica krenula na pešačenje do sela udaljenog tek nekoliko kilometara od Kragujevca. Sad mi je to smešno, jer – đaci pešaci svakodnevno pređu mnogo dužu razdaljinu i nemaju nikakve pripreme za to, pritom se taj njihov ritual uopšte ne posmatra kao podvig. Ali, majka me je upisala u izviđače zato što je htela da me aktivira, a bogme i da mi pokaže šta je napor. Tad sam bila ljuta jer sam se vratila kući sa žuljevima, umorna i bez ikakvih prijatnih utisaka, ali je rečenica znala sam da ti to ne možeš učinila svoje – ja da ne mogu, e, ima da vidiš kako mogu! Svake godine mlatila sam se po planinama, isprva samo leti, jednom, kasnije i zimi i leti, i po nekoliko puta. Brzo sam zavolela sve to. I dok je većini dece bio izazov upoznavanje s prirodom, meni se to samo podrazumevalo, kao kulise u pozorištu. Mnogo mi je veće zadovoljstvo pričinjavalo što sam u divljini, sama, što moram da se snalazim i što je sve kao prvog dana stvaranja sveta. Nek se smeje ko koliko hoće, ali u tom saznanju ima toliko adrenalina da je bolje od bilo kakvog drugog uživanja. Ako ćemo da merimo, najviše volim da čitam, onda sve aktivnosti u vezi sa hranom, i posle toga – razređeni vazduh na nekoj visini. Da li mi je privlačniji Bali od Perua, Čilea ili Bolivije? Naravno, Andi su 3.856 puta bolji! Bar meni. Najviše volim da se popnem ili ispentram kao divokoza na neku čuku i da se osećam kao ptica kad mi pogled puca na sve što je dole.

Maču Pikču (Andi, Peru)
Maču Pikču (Andi, Peru)

Žao mi je što tu ljubav nisam uspela da prenesem na decu. Najstariji s podsmehom prati moje oduševljenje, uz komentar da je „gradski dečko”, drugom je vrhunac roštiljanje u bašti, a treći se opredelio za vodu – vesla. To može da radi i u ravnici, a meni je ravnica… Imam utisak da me ne voli pa me guši, a ne volim ni ja nju. Ona mene davi, a ja pretrčim preko nje, jedva čekam da se dočepam nekog naseljenog mesta, i onda se osećam kao da sam utekla nekom. Moje drugarice sanjaju o kući na moru, a čini mi se da bih ja na takvom mestu umrla od dosade. Moj san je da imam neku brvnaru u planini koja je dovoljno daleko i dovoljno blizu civilizacije, u smislu da ne moraš na nalećeš na ljude izuzev ako ne moraš. Sa sestrom sam gledala film o Tarzanu za koga se ispostavlja da je izgubljeni sin nekog lorda, vraćaju ga u civilizaciju, ima sjajnu budućnost, a on se na sve to – vraća u divljinu. Moja sestra je prokomentarisala: „Kakav glup kraj!”, a meni se baš kraj svideo. Ili istinita priča o onoj urođenici iz bolivijske divljine koja se udala za naučnika koji ih je proučavao, rodila decu, živela u Americi pravi američki san i sa skoro pedeset opet se vratila u svoje pleme koje je vrlo malo odmaklo od kamenog doba. Nije baš da mi se dopao ovakav razvoj događaja, ali ženu razumem. U Crnoj Gori, poodavno, upoznala sam arhitektu koji je radio na premeštanju Pivskog manastira kad su pravili hidroelektranu – čovek se kao penzioner vratio na „mesto zločina”, napravio sebi vikendicu i prilično je daleko i geografski i suštinski od života kojim je dotad živeo.

Bobotov kuk (Durmitor)
Bobotov kuk (Durmitor)

Da se ne pomisli kako ne volim ljude, naprotiv. Nisam nikakav osobenjak, ali divljinu volim više od ljudi. Uostalom, sva ona mesta koja sam nekad obožavala, ljudi su, kad ih je mnogo došlo, pretvorili u nešto sasvim drugo. Na primer, moja priča o Kopaoniku potpuno je drugačija od priče koju bi ispričao neko ko tamo odlazi samo na skijanje. Takav neko uopšte ne zna kakve su Prokletije, i mada stvarno imaju proklete vremenske prilike, hvala bogu za to što ih ne poznaje dobro. Žao mi je što su odlični skijaši „otkrili” Brezovicu, a još mi je žalije što sad čak ni oni ne mogu da je koriste zbog političkih prilika. Od svega lošeg ima i gore, nažalost. Zlatar i Tara izgubili su svoje čari, a Zlatibor je kao homo duplex, uvek pored pitomog ponudi i divlje lice. U jedine planine koje su po svom „karakteru” pitome, pa se i ne primećuju korekcije, svrstavam Jahorinu i Rtanj. Na Rtnju doduše skoro da ništa nije ni rađeno.

Kopaonik
Kopaonik

Ali, ima i planina koje se ne daju. Pohorju i Durmitoru mogu da rade šta god hoće, ostaće Pohorje i Durmitor. Po mom mišljenju, Durmitor je najlepša planina od svih u bivšoj državi. Kraljica. Piva i Tara samo dodaju njenom sjaju. Durmitor ima samo jednu manu – Crnogorce. Oni autentični, iz ovih krajeva, dostojanstveni su od rođenja, zaista svi imaju neko aristokratsko držanje iako su najčešće u džemperima iz kojih samo što ne iskoči ovca. Problem su đetići koji i najlepšu prirodu mogu da upropaste, da vam sve presedne. Klonim se hotela Jezera i silnih kafića usred Žabljaka, mnogo mi je prijatnije na Bobotovom ili na Savinom kuku, mada se do ovog poslednjeg uspinješ dvema žičarama, prvo jednom visoookooom, pa onda drugom koja kao da dodiruje oblake (vrhovi borova od preko dva metra jedno metar su ispod tvog sedišta), a onda šipčiš takvom uzbrdicom, da imaš utisak da nosem dodiruješ put. Ali, kad se popneš, pa kad baciš pogled na sve ispod… Divota. Ništa ne može da zameni taj veličanstven pogled i još veličanstveniji osećaj.

Savin kuk (Durmitor)
Savin kuk (Durmitor)

 

Podeli s drugima
  • 20
  •  
  •  
  • 1
  •  
    21
    Shares