montage-of-heck

Svaki novi osvrt na lik i delo Kurta Kobejna, nailazi na gunđanje ljubitelja legendarnog predvodnika grupe Nirvana držeći ga u zabranu romansirane biografije. Sa druge strane, taj burni život lako može postati hranilica za tabloidne glodare i teoretičare zavere

Kristina Đuković

U nastojanju da izbegne ove zamke, dokumentarac Kurt Kobejn: Montaža pakla arheološkim zahvatom u arhive i sećanja traga za intimnim glasom samog Kurta Kobejna. Najavljen kao prvi autorizovani dokumentarac o Kurtu Kobejnu, film Breta Morgena najpre privlači pažnju svojom ekskluzivnošću. Pored uvida u kućne snimke i neobjavljene audio radove pokojnog muzičara, činjenica da je film nastao uz pristanak i učešće porodice, a ne uprkos njima, kao što je bio slučaj sa filmom Kurt i Kortni, već sama po sebi nosi privlačan voajeristički potencijal. Što u startu i ne predstavlja prednost za reditelja, budući da je izdavački poduhvat sa Kobejnovim dnevnicima 2002. godine naišao na burne reakcije zbog nasrtaja na intimu osobe koja, zbog opravdanih razloga, takvo izlaganje svoje nutrine ne može da spreči.

Bret Morgen, dokumentarista koji se već pokazao kao vešt majstor biografskih kolaža, posebno u dokumentarcu o filmskom producentu Robertu Evansu, i u ovom slučaju uspešno poništava rijaliti potencijal predatog mu materijala pre svega prateći narativ Kobejnovog unutrašnjeg sveta u potrazi za poreklom motiva u njegovoj umetnosti. Umesto bukvalnog korišćenja arhivskog materijala kao ilustrativnih dokaza, od Kobejnovih skica, crteža, stihova i audio snimaka on rekonstruiše ne toliko biografiju koliko umetnički profil svog glavnog junaka.

Kućni video snimci na kojima vidimo Kobejna kao jednogodišnje dete u igri ili na proslavi rođendana, u takvom kontekstu ne privlače pažnju svojom ekskluzivnošću koliko, u komunikaciji sa insertima iz eksperimentalnih filmova, trivijalnih filmskih žurnala i animiranih segmenata dočaravaju Kobejnovu duhovnu dimenziju.

U takvom rediteljskom postupku, uloga sagovornika, članova Kobejnove porodice, njegove nekadašnje devojke, zatim kolege Krista Novoselića, basiste grupe Nirvana, pomera se sa funkcije svedoka-pripovedača na aktivne učesnike u oblikovanju glavnih motiva u Kobejnovom psihološko-umetničkom profilu: motiva straha, stida i poniženja.

Tako locirani, ovi motivi se, u filmu, povezuju sa smislom i značajem pojave grupe Nirvana rasvetljavajući, bolje nego raniji osvrti na Kobejna, zašto su njegovi stihovi, pristup muzici i scenska pojava odjeknuli tako jako na pozadini pop kulture. Motivi dosade i zabave, te smenjivanje gejzira kreativnosti i konstatacija o bezvoljnosti i besmislu svega oživljeni su kao čudni i tragični perpetuum mobile u Kobejnovom biću, ali i u osnovi same muzike kao dela industrije zabave.

Prateći lavirint Kobejnovog psihološko-umetničkog profila, Bret Morgen je rizikovao ono što ljubitelji muzičkih dokumentaraca možda najviše očekuju: čvrst kulturološko-istorijski kontekst koji Kobejna jasno pozicionira na pop kulturnoj polici. Uprkos tome, Montaža pakla savršeno funkcioniše slažući se u sebi poput mistične Rubikove kocke.

U svojoj teoriji filma, Pazolini je, na primeru snimka atentata na Kenedija, pokušao da dokaže sličnost između montaže i smrti kao prirodnog filmskog jezika. Kurt Kobejn: montaža pakla upravo ogoljava montažni postupak kao način tumačenja biografije ovog muzičara ostavljajući gledaocu da između redova uoči glavne motive u teško čitljivom Kobejnovom univerzumu.

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  •  
  •