dr

Čvarkov, Torbica i Boškić bi se svakako ponosili činjenicom da se emituju “svakog radnog dana”. Čvarkov bi na to rekao – budalčine, nemaju druga posla!, Torbica – da me vidi moj rođo, ih!, a Boškić bi izjavio nešto tipa – drago mi je, ali ako tako nastavite, nikada nećemo ući u Evropu!

Kristina Đuković

Iako snimljen kao niz kratkih, kamernih epizoda, zapravo skečeva od kojih se svaki, simbolično, a u vezi sa temom cele serije, odvija u jednom od dana u radnoj nedelji, “Državni posao” nije zbirka adaptiranih viceva, već originalnih komičnih situacija sa likovima čija je tipizacija inteligentno i duhovito pronađena u savremenom vojvođanskom društvu. Međutim, inspiracija nađena u osmatranju lokalnog, u svakom paragrafu “Državnog posla” brzo se preliva na šire polje satiričnog oslikavanja cele Srbije. Lokalno i detalji koje autori crpu iz etnografsko-mitološko-politikantskog sitnog tkanja, korišćeni su kao elementi nesporazuma i apsurda zahvaljujući preterivanju i konstantoj komediji nesporazuma između tri kancelarijska sapatnika.

Tako je Čvarkov neka vrsta zapečenog i nadobudnog konzervativca i autonomaša koji koristi svaku priliku da, manirom malograđanske picajzle, istakne vrednosti nekakvog zamišljenog buržoaskog društva i njegove etikecije. Torbica je, kako ga Čvarkov zove “dođoš”, izbeglica iz Krajine koji svoj primitivizam, za razliku od Čvarkova, ne krije, pleneći svojim spontanim i detinjastim reakcijama. Najmlađi u kancelariji, koga Čvarkov već i nadimkom smešta na minornu poziciju, deminutivom Boškić, neka je vrsta predstavnika mlađe generacije koja se informiše preko interneta, brza je na kritici, a spora na bilo kakvoj vrsti otpora i delanja i nema nerava za birokratske, kao i ideološki nazadne izjave, iako nema volje a ni računa da se istima suprostavi na delu.

Ovako ustanovljeni i zakopčani u svojim pozicijama, sva trojica se, zapravo, uvek trude da prevaziđu jedni druge čime je ceo serijal, inače veoma kamerno režiran , neka vrsta komedije rogova u vreći. Ova osnovna komediografska postavka se dalje grana kroz niz situacija od kojih je najefektnija ona ispaljena iz konstantne potrebe Čvarkova da trijumfuje demonstrirajući svoju pamet, sačinjenu od informacija iz treće ruke i predrasuda, koja automatski za metu nalazi Boškića držeći, neko vreme, kao saveznika Torbicu samo da bi se ispostavilo da se i sa njim ne slaže i da u njemu nema saveznika za svoje ideje.

Ono što “Državni posao” u velikoj meri žanrovski, a i kvalitativno, odvaja od humorističkog TV programa nije samo originalnost i neposredna prisutnost likova i situacija. Koristeći kancelariju u državnoj firmi kao polazište, tvorci serije se, svesno ili ne, poigravaju i univerzalnim humorom apsurda, pa se tako u nebrojenim duhovitim situacijama nađe i neki kafkijanski trik. Sama činjenica da se ne zna u kakvoj firmi ova trojica rade, te da je reč o nekoj vrsti arhivara koji se često glože oko funkcija i napredovanja u tom mizernom, arhivarskom poslu, podseća na Domanovićeve i Kafkine zamke i slepačka posla, samo sa dozom transparentnijeg humora.

Serijal je počeo da se emituje na RT Vojvodina, ali su Čvarkov, Torbica i Boškić veoma brzo postali zvezde i jutjuba, a nedavno je u Novom Sadu bila odigrana i pozorišna premijera zasnovana na “Državnom poslu”. Iako se fenomen ove serije, po brzini na okidaču kada je reč o aktuelnim društvenim i političkim pojavama i humorističkom odgovoru na iste, može porediti sa humorom plasiranom na portalu Njuznet, razlika je više nego vidljiva. “Državni posao” pruža radost, jer prevazilazi konstrukciju koja je ubica humora.

Podeli s drugima