wauters

Sav taj garažni folk

Marko Nikolić

Stariji ljubitelji fudbala sigurno se sećaju Jana Woutersa, holandskog bedema na sredini igrališta. Brka komšijske pojave ne samo da je uzeo Euro 88, sudelovao u četvrtfinalu najboljeg Mundijala ikada, igrao za oba najveća holandska kluba i jedan bavarski pride, već je i u onoj konkurenciji Van Bastena, Gullita, Rijkaarda, R. Koemana, Witschgea i ostalih čarobnjaka sa zelenih tepiha, uspeo da bude proglašen za najboljeg holandskog fudbalera u godini u kojoj se desio Maksimir. Britanska štampa mu nije oprostila što je u žaru borbe vesele ’93 na Wembleyu laktom slomio vilicu Gazzi. “Holandski dripac”, konstatovao je Dejli Miror. Mi dodajemo – živa legenda, koja i dalje sudeluje u igri, kao trener matičnog Utrehta.
Iako fudbalska velesila, Holandija nikad nije uzela Svetski kup, a tri puta je igrala finale. S druge strane, mali Urugvaj je dva puta igrao, i dva puta dizao pehar, doduše poslednji put pre 64 godine, na otvaranju Marakane, kad je čitav Brazil oteran u ludake. Upravo iz te južnoameričke državice, te zemlje farmera, legalne marihuane i gej brakova potiče Juan Wauters, čije ime kao da je smislio neki maštoviti producent fudbalskog B filma ili pornića, kako bi izbegao hajku oko autorskih prava, a opet naložio paljevine da plate banku za biskiš.
Juanito živi u Queensu, znači da je cousin, znači da gotivi Mobb Deep, i tamošnjoj raji je poznat kao vođa sastava The Beets (ni(je)smo slušali). Ovo je njegova prva solaža i sastoji se od pesama napisanih pre nekoliko godina. Već uvodna & umilna razvaljotka Let Me Hip You To Something posađuje ušeslušca u barsku stolicu zabačenog saloona u kome mlađani Bob Dylan elektrikom diže adrenalin sirovim njuškama, prebirajući po žicama, sa sve šeširom na glavi i neizostavnim kaubojkama od zmijske kože. Jasno, preovlađujući sentiment nije ona hiperrealistička konfekcija kao kod one britanske izmišljotine Jakea Bugga u smislu “vidi ga, Dylanovo dete”, već je srodstvo suptilnije, u nekom drugom-trećem kolenu. Ono s dušom – ljudsko, a ne korporativno.

Znam, znam, sigurno ima čitalaca koji su sada u fazonu “šta mi guraš pod nos ovog amerourugvajskog anonimusa, kad su Sun Kil Moon i Beck izdali do jaja albume?”. Slažem se, to su odlični albumi, objektivno gledano. Ali, jebeš objektivnost! Kozeleka ne poznajem onoliko koliko bih hteo, niti trenutno imam vremena da se pošteno udubim u suvu genijalnost Benjija. Na Becka sam prvo odlepio, a onda sam se više bavio njegovom sajentološkom lozom nego samom muzikom (između ostalih na vrbovanje se žalili i Thom Yorke i Adam Green). Kartaroški rečeno, ako su ova dva pomenuta albuma Texas hold ’em poker sa prevejanim sharkovima, N. A. P. je black jack, ili narodski rečeno, ajnc. Nema strategije, nema čitanja kova protivnika, već samo pucaj ili stani, pravo između obrva. Dok melodije pogađaju pravo u čuku.
Ima u Juanitu nešto od one dečačke neposrednosti Daniela Johnstona, pa i neprečišćenog osećaja sreće iz opusa Jonathana Richmana. I suptilne zajebancije, svakako, što se očituje u maherskim trakama poput vudu gruva u Lost in Soup,  bitlsovskih harmonija u plastu sena Sanity or Not, gagdoskočice All Tall Mall Will Fall i još jednog dylanovskog obraćanja u Continue To Be You. Kad se seti rodne grude pa zapeva na španskom, Wauters, posebno u zaključnoj Ay Ay Ay, opasno povuče na pacifikovanu Juanu Molinu. Uz iskazanu sveprisutnu snalažljivost na “petoparcu”, glavni kvalitet koji krasi N. A. P.  je u tome što se na njemu bez većeg napora uvek negde ide, nema gubljenja i raspršivanja u stanjima povišene emocionalnosti niti izdrkavanja u meditacijama. …When I learn not to think of thinking, and think… lepo se veli u naturalnoj mistici pesme Water.
Jednostavan, efektan i nadasve konkretan, ovaj album brzo iscuri vapeći da budu pušten ponovo… i ponovo… i ponovo. Standard pomalo opada kada se priči pridruži saradnica Carmelle, možda zbog višeglasja pomalja se asocijacija na (istini za volju, mnogo pribranije) The Moldy Peaches. Ne kažem da je loše, već je samo manje dobro od Juanita kad je sam. N. A. P. najvećim delom podseća na često zaboravljanu prostu istinu da sreća čeka tu, odmah iza ugla, na putu do pekare, u ćaskanju s komšijskom decom, pri igri sa kerom; daleko od isforsiranih ambicija, grandioznih planova i njima sličnih konstrukata samozvanog napretka. Čuvajte zdravlje.

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  •  
  •