Jojo Rabbit – Taika Vaititi (2019)


Jojo Rabbit manje ili više funksioniše na više nivoa – kao satira na temu nacizma, kao subverzivna, postmoderna stilska vežba na temu idola, masovne i pop kulture, i kao filmska bajka o začaranom dečaku


Kristina Đuković

Filmom Jojo Rabbit novozelandski reditelj Taika Vaititi vratio se, nakon blokbastera Tor: Ragnarok, na svoj pređašnji teren – iščašenu crnu komediju, ali i rusoovsku, utopijsku avanturu dečaka iz čije infantilne vizure društvo i autoriteti dobijaju baš ono što zaslužuju.

Ovakvim savremenim pandanima Haklberija Fina, Vaititi nas je šarmirao u Lovu na divljake, toploj i duhovitoj priči o napuštenom dečaku koji u novozelandskoj zabiti pronalazi oca kog nikad nije imao, ali ujedno uspeva i da izživi svoje hip-hop mitove o gangsterima, borbi protiv negativaca i večitom bekstvu od društva. Simpatični otpadnici i usamljenici koji žive više u svetu mašte nego u realnosti, plenili su i u filmovima Boy i Eagle vs. Shark.

Desetogodišnji Johanes Becler, glavni junak novog filma Taike Vaititija Jojo Rabbit, deo je iste porodice filmskih junaka, s tom razlikom što odrasta u Nemačkoj za vreme Trećeg Rajha i što ga, na početku filma, upoznajemo kao polaznika Hitlerjugend kampa, indoktriniranog u nacizam i zaluđenog Hitlerom koliko i nama poznati dečak Zoki Josipom Brozom Titom u filmu Tito i ja. Johanesova drama počinje u trenutku kad biva izbačen iz kampa zbog nedovoljne surovosti, ali i kad sazna da njegova samohrana majka u kući krije devojčicu jevrejskog porekla.

Jojo Rabbit manje ili više funksioniše na više nivoa – kao satira na temu nacizma, kao subverzivna, postmoderna stilska vežba na temu idola, masovne i pop kulture, i kao filmska bajka o začaranom dečaku. Iako korišćenje bajke u filmu o holokaustu, nakon filma Život je lep, nije novina, Jojo Rabbit originalno tretira motiv začaranog dečaka iz Ledene kraljice, ali i lik Malog princa na kog indoktrinirani Jojo ne podseća samo likom, već i dramom kroz koju prolazi ne dobijajući puno iskrenih odgovora u nacističkoj Nemačkoj kao izolovanoj planeti.

Kao satira na temu nacizma, film se uglavnom iscrpljuje u dijaloškom crnom humoru koji je, u Taikinom kvazidokumentarcu o vampirima Šta radimo sakriveni imao jaču potporu u popkulturnoj mitologiji o vampirima. Na nivou likova, satira se drži bezbednog zabrana neuverljive karikature koja olako abolira negativce. Ovo se najbolje vidi u tretmanu vođe Hitlerjugend kampa kog čak ni stripovski dizajniran Sem Rokvel ne uspeva da izvuče iz jednodimenzionalnosti crtanog filma. Daleko originalnija postavka lika Adolfa Hitlera kao Johanesovog izmišljenog prijatelja, nažalost, ostaje na nivou dobre dosetke, budući da sam reditelj glumi Hitlera u ključu anahrone pozorišne predstave, dok se motiv izmišljenog prijatelja razrešava bez ikakvog dramskog razvoja odnosa dečaka i njegovog idola.

Stiče se utisak da je izborom Romana Grifina Dejvisa za ulogu Johanesa, autor imao u vidu vizuelnu referencu na Oskara, dečaka koji svojevoljno odluči da prestane da raste u trećoj godini u Limenom dobošu Volkera Šlendorfa. I ova asocijacija na film po Grasovom romanu o nemačkoj krivici za holokaust, baš kao i savremeni saundtrek sačinjen od Bitlsa, Bouvija i Toma Vejtsa, doprinose utisku da je Taika Vaititi, nalik Tarantinovom poduhvatu u filmu Prokletnici, pre svega težio dopadljivom, ali ne preterano promišljenom pop pakovanju teme koja, u domenu savremene satire, zahteva nešto više od šašavog kalambura.

 

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  • 3
  •  
    3
    Shares