Jevgenij Vodolazkin – Lavr: Životopis

U ponavljanju je spas. U neponavljanju propast

„slova koja označavaju brojeve, podložna su kvarenju“ (str. 233)

Knjiga u kojoj se puno umire, leči i rađa. Narodi od papira i slova umnožavaju i uništavaju. Neguju. Šta je Jevgenij hteo da kaže? To je tajna i za Vodolazkina. „Zapisana je u vremenu“.

Kao prvo, nema puno imena, istih prezimena i ličnih zamenica. Tako da je knjiga uglavnom prohodna i bezbedna za čitanje. Meni i dalje problematična boljka sovjetske, ruske, latinoameričke i literatura iz tih regiona. Neprohodnost usled puno imena, prezimena i zamenica.

Glavni junak. Junak oko koga se okreću i obrću pažnja, vid i radnja. Glavni junak menja identitet. Prvo se zove Arsenije. Ustin. Pa Amvrosije. Potom Lavr. „I lovor je, vidiš, plemenita biljka, što tebi kao travaru mora prijati.“ Dakle glavni junak je i travar.

Jednom se negde pomene, da ne postoji ništa što se bar jednom ne ponovi. Posle, da se ništa ne ponavlja. a potom, pred kraj: „Upamti, Amvrosije, da su ponavljanja data radi savladavanja vremena i našeg spasenja.“ U ponavljanju je spas. U neponavljanju propast.

Arsenije gubi ženu i novorođenče. Druži se sa nepoznatim ljudima i lekovitim biljem. Putuje iz Rusije u Jeruzalim. Živi u manastiru. XV veku. Potom u samoći. Postaje svetac. Sve u jednoj knjizi. U pet poglavlja.

Sanja helikoptere, revolucije, odsečene glave.

Nema spektakularnih misli. Rečenica na tri i po stranice. Zapetljanih rečenica. Pinčonijanskih pinčonijada. Pinakolada, earthquaqes, margarita i bananarita. Jevgenij prepričava ono što nikad nije video, čuo, namirisao, osetio. Na način kao da će sve To ubrzo i neposredno da se desi. Kad da je njegovo, samo da nam To sad i upravo kaže. Preduhitri. To. To. Talni fudbal.

Užareno vrela preporuka.

(S. D.)