Jedno oko

Za nju nije postojao niko sem nje i njene trenutne opsesije u vidu nekog novog frajera

Radica Milovanović

Znala sam je skoro od rođenja, ne sećam se kad je počela da dolazi, zove, uleće u pola noći s pričama o Milanu, Zoranu, Slavku, Žiki, Peri… I svaki je važan i svaki je ljubav njenog života.

Ona o meni nije znala ništa, sem osnovnih stvaru. Nisam je zanimala. Nije ni ona sebe toliko zanimala koliko su bili važni ti silni muškarci. Nijednog nisam upoznala, ne znam kako. Zvala je u dva ujutro, u tri po podne, dolazila u deset uveče, uvek izbezumljena s nekom pričom kako je on rekao to, a ona njemu ovo, on je ospovao, ona plakala, ili obrnuto, i okrenula se i otišla. Plakala u busu, pred roditeljima, kolegama na poslu. Svaki raskid, ma svaka svađa je izgledala kao da je sahranila pola uže i šire familije. Zvali su me njeni roditelji, uplašeni, uplakani da čuju šta se to toliko strašno desilo. Pravila sam se da ne znam. A ona se već sutradan mirila i dolazila kući nasmejana. Nekad i kod mene. Gledala sam je i slušala kako je on voli, izvinio se, išli su na kafu. Ma, ženiće je uskoro sigurno. Nijedan se nije oženio s njom do dana današnjeg. Ne znam da li i dalje juri te neke likove, drami, seče vene, urla i davi nekog drugog. Mene više ne, ni ostale drugarice. Sve su je odjebale. Smučila nam se.

Danas kada se setim nje, bude mi je žao. Ona je negde emotivno sjebana, a nesvesna toga. Pijavica, čičak, koja se lepi za ljude za koje umisli da su nešto posebno. A bilo ih je previše. Godišnje dva komada minimimum. Davila je te momke, kontrolisala ih, stavljala se na prvo mesto u njihovom životu nakon nekoliko dana poznanstva. Niko nije mogao niti smeo da postoji sem nje. Često su to bili zauzeti ili oženjeni muškarci, nemogući, za koje se ona borila da budu njeni. Uvek sam se pitala da li joj u stvari prija da se takmiči s njihovim ženama. Da dokaže, ne znam kome, da je ona bolja. Smišljala je začkoljice, bolesti, sheme i dileme samo da ih zadrži što duže. Pretila samoubistvom, jedno sedamnaest puta najmanje. Terala je od sebe ljude koji je vole. Nas, drugarice, roditelje, braću, familiju, kolege. Smetali su joj svi koji nisu podržavali njeno ludilo i nemogućnost da bude samo s njim u mislima u svakom danu 24 sata. Nije mogla da bude ćerka, sestra, prijatelj, koleginica, sve joj je to oduzimalo vreme za nekog tada važnog lika.

Godinama sam je slušala, zarad starih dana, nade da će je proći, da će taj neki stvarno biti važan i da će ostati. Nije se desilo. Meni se obraćala jedino kad je trebala da potvrdim njeno „jelda da sam u pravu“. U početku je bila u pravu, kasnije je „bila u pravu“, samo da je skinem s dnevnog reda i da što pre ode, a na kraju nije bila u pravu. Razgoračenih očiju je gledala u mene, ne verujući šta joj govorim. Kraj je došao burno kad sam rekla da joj treba psihijatar i terapija i još svašta nešto, uz gomilu argumenata da ona o meni nema pojma i da me nikad ne pita šta se meni dešava, već samo priča o sebi. Bila je ljuta, uvređena, besna, na kraju je izašla plačući iz mog stana i nikad više nije došla. Nije od mene čula ono što joj odgovara. Kasnije su i ostale to uradile. Roditelji je trpe, šta će, njihova je. Njih povremeno sretnem, dobri su ljudi. Ne znaju šta će s njom. Sada je stalno za računarom ili mobilnim telefonom i dopisuje se s nekim, često besni, plače… Ne ljute se na mene, razumeju me.

Patila sam za njom pet godina. Danas, deset godina nakon našeg poslednjeg susreta, srećna sam što sam se oslobodila pritiska i drame koja ničemu nije služila. Iskreno bih volela da je srećna i da najzad nađe tog nekog uz kog će ostariti.