Jedi, moli, voli – Elizabet Gilbert (Laguna)


Post je originalno objavljen 5. juna 2010. na blogu miljalukic.blogspot.com. Doživljaj knjige Jedi, moli, voli ukratko se svodi na tri reči: Druženje s bilbordom


Mislim da je to bilo 2007. godine – gledala sam Oprinu emisiju u kojoj se predstavila Elizabet Gilbert sa svojom knjigom Jedi, moli, voli, i stvarno je ostavila utisak na mene. Žena u ozbiljnim godinama (to su one „ženske godine” između 40. i 60. kad ne možete da odredite koliko joj je tačno – da li je negovana pa izgleda mlađe ili je stvarno mlađa), visoka, vitka, medenoplave kose, proputovala svet, imala neka duhovna iskustva, ali u knjizi je opisala period neposredno posle razvoda kad je obišla Italiju, Indiju, Indoneziju, u nameri da jede, moli se i voli… koliko joj okolnosti budu dozvoljavale.

Opisivala je kako je u Italiji počela da jede, najzad, ali da joj u toj predivnoj zemlji nije bilo dobro jer je Rim, poput svake metropole, sa sobom imao povezan jedan pojam, u slučaju italijanske prestonice to je bio seks, a Elizabet je tada bila apstinent; i naravno da grad i ona nisu mogli da se združe. U Indiji je bilo kao neko pročišćenje, a u Indoneziji su se sva ta iskustva, i putena i duhovna, stopila u jedno, i ona je najzad shvatila kako je život divan, kakav god da je i gde god da se odvija, i kako je pun kao nabrekla voćka, i kako je to ona shvatila ne prekasno već baš kad treba… Pritom, sve vreme je osmehnuta, deluje sasvim pozitivno, prijateljski, prisna je kao da se s njom znate iz školske klupe, i ja pomislih – bože, kako kod ovih civilizovanih ljudi sve deluje nekako lepršavo i kako je s njima u stvari sve lako. Zaista, gospođa Gilbert je na mene ostavila snažan utisak, vrlo prijatan, i jedva sam čekala da njena knjiga izađe i u srpskom prevodu. Malo sam zaboravila na nju u narednih sedam-osam meseci, ali onda sam konačno saznala da je u knjižarama. Nisam mogla da je kupim, svuda je bila prodata, pa sam se odlučila na oprobani metod – da čekam da je neko pročita i dobaci je u moje ruke. Bila sam treća na redu za čitanje i prilično sam se nervirala što ljudi polako čitaju. U svakom slučaju, dočekala sam Jedi, moli, voli tek krajem avgusta, kad sam kretala za Egipat. Ponela sam vagon knjiga, po običaju, ali Jedi je bila prva na spisku da uživam u njoj.

Međutim… Posle manje od sto stranica, što je bilo gotovo već prvog dana, imala sam želju da je bacim, da je zavrljačim tako daleko, ako može do glavudže gospođe Gilbert, pa da je pitam: „Ej, bre, sestro, šta ti zamišljaš? Rasvesti se malo, nisi nikakvo više biće.” Ako ćemo pravo, jedna je obična američka folirantkinja, iz one grupe civilizovanih koji se licemerno okreću budizmu, upisuju se na jogu koju suštinski ne razumeju, postaju vegetarijanci zato što im je to „ekstra”, plaču zbog gladi u svetu a ne sete se da odu do prvog svratišta i makar deci kupe bombone i, naravno, glasaju da se bombarduju deca diljem sveta… Koliko ne volim folirante, to je čudo jedno. Ni snobove ni sve što je veštačko. Ti ljudski hibridi zaista liče na punjeno pile koje pametuje sa sve očekivanjem razumevanja, i, podrazumeva se, divljenja. Kako su oni saosećajni, spustili se sa svojih nebeskih visina i pomešali se s nama, bednim smrtnicima koji jedemo pljeske s lukom; kad plačemo, plačemo zato što nas je neko dobro opaučio po glavi; a kad razmišljamo, to je isključivo zato da se izvučemo iz minusa, prehranimo decu ili imamo neki drugi prizeman razlog.

Ne znam da li je već snimljen ili se tek sprema, ali u izgledu je i film po toj njenoj knjizi, bestseleru, u kome će njenu malenkost glumiti Džulija Roberts. Naravno, odgledaću film, ali samo ako mogu da idem besplatno, sigurno neću da kupim ni DVD, niti ću na bilo koji način da učestvujem u profitu koji bi mogao da se ostvari od njenog remek-dela. Neće ona zbog toga da propadne, ali ja neću da doprinosim njenom uspehu ni jednim jedinim dinarom. Mnogo mi je drago što nisam kupila knjigu.

Naš narod kaže: Na sirotinju i zec kurac diže, pa sam tako protumačila i njeno pisanije: „A što se flaminga tiče, tamo u svetu i nisam toliko beznadežan slučaj. Imam i ja svoje tehnike preživljavanja. Strpljiva sam. Znam kako da se brzo i lako spakujem. Neustrašivo se hranim. Ipak, moj najveći putnički talenat je da mogu da se sprijateljim sa svakim. Mogu da se sprijateljim i s mrtvacem. Jednom sam se sprijateljila s ratnim zločincem u Srbiji i pozvao me je na planinski odmor sa svojom porodicom. Nisam toliko ponosna na spisak srpskih masovnih ubica među mojim bliskim i dragim osobama (sprijateljila sam se zbog priče, a i da me nekim slučajem ne bi povredio), ali samo kažem – umem ja to. Kad u blizini ne bi bilo nikog s kim bi ćaskala, verovatno bi se sprijateljila s bilbordom.” Izuzev dve greške: ovo „bi“ treba da se zameni s bih, a „mojim bliskim i dragim osobama” sa svojim, sve ostalo je gramatički i pravopisno korektno. To je primedba prevodiocu i lektoru, ali ih ne krivim – možda su se na ovom delu ispovraćali pa im bilo muka pa su malo zgrešili. Ali, zato su primedbe na svim drugim stranama. Još je italik stavljeno ovo „svakim”, u smislu – čak i s tim srpskim zločincem s kojim se sprijateljila, pa joj još postao i drag, a plašila se da bi mogao glavu da joj preparira i drži je kao trofej iznad radnog stola (mi Srbi to radimo, vrlo uspešno). Može ona to. I s bilbordom bi pričala. I družila se. I sprijateljila bi se odmah. Ja joj savetujem da se drži bilborda, tu je najuspešnija.

Posle žarke želje da zavitlam knjigu put Amerike, preko okeana, nisam mogla da čitam nekoliko dana, na jedvite jade sam je završila i – odmoru je bio kraj. Ljuta sam na nju i stoga što sam vukljala torbu u kojoj su bile knjige čija težina može da se meri samo s kamenjem, od Beograda do Šarma i opet do Beograda. Ta torba bila mi je još teža kad pomislim da je igrala ulogu modnog detalja, da sam za nju plaćala put i da sam je nosila, nosila, nosila…

A u četvrtak sam odgledala treći deo trilogije Milenijum, pa se i tamo nalaze neka braća Nikolić, jedan je Miro, tipično srpsko ime (?), u pozadini te neke ultratajne organizacije, lepo se vide Novosti, štampane ćirilicom… Naravno, braća su tek onako uzgred u priči, u onom delu kad ima veze s drogom (samo pomenuto), s naručenim ubistvima… Uopšte, Srbi će se pojavljivati u kinematografiji, književnosti, u svim vidovima umetnosti kad god se bude radilo o ljudskom šljamu, ali tek onako, uzgred pomenuto. Nismo mi važni, mi smo ona sirotinja na koju i zec diže, i ulazimo u velike kuće samo na zadnja vrata, za služinčad. Uostalom, to ceo svet zna – Srbi su krivi za sve!

Podeli s drugima
  • 10
  •  
  •  
  • 1
  •  
    11
    Shares