Jedan šamar
Ostala mi je u sećanju kao najmlađa devojka koja je zrelo odreagovala na nepoverenje i na šamar. Ljubav nije bila dovoljna, i nikada nikome nije
Radica Milovanović
Zaljubila se, o, kako se zaljubila u prvom razredu gimnazije. Ali ne u lepotana. Ne u šmekera, ne u pametnjakovića. Zaljubila se u njega, onoga koji je zasmejavao sto puta na dan, s isto toliko kilograma. Ona, gradska lepotica, riba za kojom su se okretali, zavolela je riđokosog debeljka s pegama. I to do koske.
Svi smo bili zbunjeni, ma, šokirani!
Šta će ona s njim?
Šta je videla u njemu?
A ona je videla samo njega. Nas u školi, na časovima, gde je i dalje bila među najboljim đacima, i to je sve.
Posle je bila njegova.
Njegova je bila, a da nije znao čime je dobio. Njen je bio jer je ona videla ono što niko nije. Videla je njega. Nežnog džina, romantičnog, pametnog i nasmejanog.
Njemu se prvom dala. Ona je na tome insistirala, ne on. Plašio se da je ne povredi, jer je ipak bio stariji od nje, on je tada završavao srednju školu.
I sve žurke, i svi izlasci, laganja njenim roditeljima, bili su zbog te ljubavi. Nespojivi spoj, koji nas je činio ljubomornima. Ljubav se osećala u vazduhu, širili su je kao najlepši parfem.
Četiri godine, koliko je trajalo njeno srednjoškolsko školovanje, nisu se odvajali. Nikada. Najčudnija ljubav koja je postojala, i prepričavala se po gradskim ćoškovima.
On je već studirao kad je ona postajala student. Upisala se na fakultet u drugom gradu. Želela je znanje, koje je i on pospešivao, jer je mnogo puta terao da ide u školu kad je želela da pobegne sa časova i ostane s njim. Zajedno su čitali poeziju, pričali o Dostojevskom, Puškinu, Tolstoju, Čehovu… Imali su iste strasti. Zato je i razumeo kad je odlučila da ode u drugi grad.
Nisu se zavetovali na vernost i ljubav, to se podrazumevalo.
Dopisivali su se, čuli telefonom i viđali vikendom. Ili je on išao kod nje, a stanovala je kod tetke, ili je ona dolazila u naš grad. Tad je niko od nas nije viđao, samo on i roditelji. Razumeli smo ih.
A onda je otišla na studentsku žurku. Ostala je do kasno, autobusa više nije bilo, rešila je da ide peške do tetkine kuće. Kolega s fakulteta se ponudio da je otprati. Bila mu je zahvalna, iako svesna da je muva. Ignorisala je njegovo udvaranje. Kad su stigli do kapije njene tetke, okrenula se da se pozdravi s njim, a on je pokušao da je poljubi. Pristojno ga je odgurnula, okrenula se i ušla u dvorište. Tu je čekao On.
Odakle se tu stvorio, nikad joj nije bilo jasno. Šta je tražio radnim danom, u ponoć, u drugom gradu, u dvorištu njene tetke?!
Prišao joj je, i bez reči joj opalio šamar.
Posle je pitao: „Šta radiš to? Ko je onaj dečko?“
Gledala ga je nemo. Gledala ga je sa suzama u očima.
Suzama besa i razočaranja.
On njoj nije verovao!
To joj je bila jedina misao u glavi.
On joj već nije verovao, čim je bio tu.
Nije se pravdala, nije htela, nije ni imala razloga. Samo mu je rekla: „Ne želim više nikad da te vidim!“
Bio je šokiran. Očekivao je izvinjenje, pravdanje, a dobio je raskid. Njegova neverica je rasla kako je ona odmicala ka ulaznim vratima kuće.
Ostavila ga je u dvorištu i nikad mu se nije vratila, nikad mu nije oprostila.
Devojka, devojčica od devetnaest godina, znala je da se nepoverenje i jedan šamar ne praštaju. Znala je da posle ove večeri ništa ne može biti isto. Da je njihova nevina ljubav izgubila nevinost. Nastavak bi bio dokazivanje, pravdanje…
Ona je htela da crkne za njim. Doživela je malu smrt. Njeno biće, njeno srce je bilo polomljeno.
Njegovo, takođe.
Godinu dana kasnije, kad se udavala za čoveka kog je na brzinu zavolela, da bi Njega prebolela, videli su ga kako stoji blizu restorana u kome je bila svadba i plače.
I danas, trideset godina kasnije, nije se pokajala. Iako joj je muž bio greška, iako je sada u drugom braku. Nije se pokajala.
A meni je ostala u sećanju kao najmlađa devojka koja je zrelo odreagovala na nepoverenje i na šamar.
Ljubav nije bila dovoljna, i nikada nikome nije. Ona je „samo“ temelj poverenja dvoje ljudi.
Ostavite odgovor