maxresdefault

Kao pandan prošlogodišnjem filmu Dečaštvo, i ove godine, u programu Slobodne zone našao se jedan film o odrastanju sagledanom kao filmski eksperiment

Kristina Đuković

Dok se u Linklejterovoj drami eksperiment sastojao u dokumentarističkom praćenju sazrevanja glavnog junaka u rasponu od pet godina, u slučaju ostvarenja Ja, Erl i devojka koja umire, reditelj Alfonso Gomez-Rehon sazrevanje glavnog junaka, filmofila Grega, duhovito sažima u mini istoriju klasika autorskog filma.

Parodije na filmove poput Paklene pomorandže, Sedmog pečata ili Hercogovog Agire koje Greg od detinjstva pravi sa svojim najboljim prijateljem Erlom, odslikavaju i njegov ironičan, parodijski odnos prema srednjoškolskoj svakodnevici, roditeljima i sopstvenim emocijama. Vudialenovski neurotičan i samodovoljan, Greg pokušava da se izbori sa adolescentskim haosom tako što ga posmatra kao parafrazu već viđenih narativa kojima on, kao narator filma, duhovito barata.

Međutim kada ga majka, koju u skladu sa svojom ironijskom distancom naziva  LeBronom Džejmsom gnjavaže, pritisne da pravi društvo vršnjakinji oboleloj od leukemije, Gregov životni kredo – nikada ne biti deo situacije koja nije opuštena i površna – ispostavlja se kao nedorastao. Vešto koristeći Grega kao naratora, Gomez-Rehon, kome je ovo drugi igrani film, balansira potencijalno tragičnom situacijom pomoću crnog humora i postmoderne ironije po kojoj pamtimo i Gregovog ženskog pandana, Džuno.

Suočen sa Rejčel koju, u svom maniru jednostavno naziva devojkom koja umire, Greg nailazi na sasvim drugačiji pristup realnosti – daleko manje brbljiva od njega, Rejčel je sklonija slušanju i posmatranju umesto neurotičnom komentarisanju i tinejdžerskom preuveličavanju. Progresija bolesti kod ove tihe i staložene devojke, prerasta okvire ne samo Gregovog dotadašnjeg iskustva, već, najpre, njegove sposobnosti kao veštog parodičara stvarnosti i sopstvenih emocija.

Na ovoj prekretnici, Gomez-Rehon vešto izbegava iskliznuće u površne poruke o dragocenosti života i teškoćama odrastanja. Umesto toga, nalik još jednom filmu o reformišućem prijateljstvu, Vitnejl i ja, reditelj prepušta svom nepouzdanom naratoru da sam završi priču koristeći se istim onim sredstvima koja su mu ranije pomagala da se odbrani od stvarnosti – svojom filmofilskom strašću. Tako poslednj amaterski film koji Greg i Erl prave za Rejčel predstavlja posvetu dragocenom prijateljstvu i, po prvi put, postaje više od sredstva mladalačke nadobudnosti i autoreferentnosti. Umesto toga, prerasta u emociju prema drugome i, samim tim, prvi korak ka sazrevanju.

Na prvi pogled, Ja, Erl i devojka koja umire tematski odudara od koncepta Slobodne zone kao festivala koji insistira na angažovanom dokumentarnom i igranom filmu. Međutim, posredno, rečima glavnog junaka, podseća na tendenciju dobih filmova da ne beže od često zbunjujućeg, besmislenog života. A, to jeste angažman u širem smislu te reči.

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  •  
  •