u.s._girls_half_free_galore

Iskreno, ne bih ni želeo da čujem bolji album ove godine

Slobodan Vujanović

U.S. Girls je Meg Remy, Amerikanka sa trenutnim prebivalištem u Torontu. Half Free je njeno šesnaesto (petnaesto ili sedamnaesto) izdanje u dugom nizu kaseta, EP, mini-albuma, split-izdanja i albuma, koje je objavila od 2008. na ovamo.

Ne znam kakvi su vam muzički apetiti ili kriterijumi, ali sve do zajedničkog izdanja sa Slim Twigom iz 2011. godine, većina Meginih izdanja nije bila baš za svačije uvo. A naročito ne za ono kome se/kome će se Half Free dopasti već posle prvog slušanja. Sonic Youth (Kim Gordon „podmladak“), (raniji) Swans, no wave, Rid Of Me (ali 4-track Demos verzija) su vidno i bolno očigledni uticaji. Udruživanjem sa Slimom zvuk neočekivano omekšava i pravo niotkuda odjednom smo na terenu odvaljenih girls bendova šezdesetih, čija je estetika retuširana nojzom, repetetivnošću i manje zavodljivim vokalima. Na singlu The Island Song  i albumu U.S. GIRLS ON KRAAK konstituiše se vrlo sirova verzija zvuka koji će na Half Free ostvariti svoj maksimum. Refleks šezdesetih služi kao osnov, Meg peva daleko senzualnije, iako smo i dalje okovani lo-fi produkcijom. Stvar funkcioniše, jer Meg muziku nameće kao stav, ali jasno je da tu čuči ozbiljniji talenat.

(U izvesnom smislu) „mejdžr lejbl“ izdanje za Fat Cat, GEM pročišćava zvuk od šumova i eksperimentalne turbulencije. Dodajući malo goth erotike koje pre nije bilo. Stavljena pored ozbiljnije i tmurnije Chelsea Wolfe i blesave, ali pop Grimes, U.S. Girls funkcioniše negde između, kao autorka koja sebe ne vidi tako i toliko ozbiljno kao Chelsea, ali nema ni „star hunger“ svugde prisutne Grimes. Zvuk i dalje simulira retro šezdesete i „mono“ estetiku, kao da stiže sa Damaged Goods ili Sympathy For The Record Industry, ali raznolikost aranžmana i žanrova (poslušajte samo ričmenovsku Down In the Boondocks sa GEM) govori o autoru koji gazi preko postmodernih leševa u želji da stigne do svog identiteta. EP izdanjem Free Advice Column, i  naročito pesmama Incidental Boogie i Disco 2012, U.S. Girls elektrificira izraz, a njen novi saradnik/producent Onakabazien reperski preuzima vokale u Disco 2012 koju biste lako mogli da pomešate sa nečim što je Grimes napravila.

Voleo sam i čini mi se puštao u sjajnom tokšou Moć Veštica stvari sa njenih izdanja sa Siltbreeze etiekte, Introducing i Go Grey, i sigurno sam voleo i volim i dalje U.S. GIRLS ON KRAAK. Ali nisam očekivao nešto toliko dobro kao Half Free (nije li naslov genijalan?).

 

 

Prvo je singl Damn That Valley razvalio nekako-s-proljeća i i pet meseci kasnije i dalje stoji kao verovatno najbolji singl koji sam čuo ove godine. Esencijalno radi se o rege temi, koja je demontirana u orijentalni laundž u kome pijana Japanka nešto dobacuje sa drugog stola, a sve zajedno je toliko slatko i elegantno da bi ga Burt Bacharach pojeo! Kao Grace Jones tema na kojoj peva Rita Mitsuko. Neviđen gruv, neviđen MTV potencijal, kros-over ne samo po žanrovima, nego i onim fešn-marketinškim-televizijskim. Čudi me da već ne vodimo razgovore o „ženskom“ Becku (Caitlin, oprosti mi na specifikaciji). Inače, pesma je o ratnoj udovici koja kune mesto (ljude, povode…) gde joj je muž poginuo.

Neverovatna stvar je da na ovom samo 36 minuta dugom albumu na kome se nalazi samo osam pesama i jedan telefonski razgovor to nije najbolja pesama. Već naredna, Window Shades, kida, skoro istim sredstvima, samo što je Meg raspevanija, ima i trubica, ušli smo u more do kolena i negde iz daljine dopire Josephine Krisa Rie.

 

 

Ali, nije sve leto i radost. New Age Thriller nije ni letnja, ni radosna. Više osećamo kako nam po telu pada radioaktivni pepeo. Sintisajzeri tmurno bruje. Meg je „grajmstija“ nego ikada. Teren Fever Ray. Sed Knife je reinkarnacija istoimene b-strane singla Rosemary, na kome je ova energična bellyasta stvar zvučala kao sopstveni leš, zakopan u tmini nojza.

U.S. Girls je neverovatno talentovana. Kao Beck na Odelay, sa mnogo manjim postmodernim pretenzijama. Ne kažem da njemu to isto nije pošlo za rukom, ali ovde je raznolikost daleko organskija i intimnija. Half Free funkcioniše skoro kao sempler toga šta sve ova cura sa lakoćom može. Za nivo hipstera i relativno opskurne muzike on je svež, nostalgičan i moćan kao Ejmin Back To Black.

 

 

Sem šezdesetim duguje se i osamdesetim. Najvidljivije u stondiranom omažu „privatnom plesanju“ Tine Turner u Navy & Cream. Verujem da ima i mešapova witchhousea i Janet (ili Brandy) koji zvuče ovako seksi.

Na kraju sedam minuta dugi, drugi singl Woman’s Work. Isto osamdesete. Cocteau Twins vs Cyndi Lauper. Jebiga, ovako  nešto nikada neće biti tema novog Bonda, iako nosi sličnu melanholiju koju je Mandes želeo da utka u najpoznatijeg agenta. Ovo je najreprezentativniji zvuk 2015. godine i „ovih godina“. Tužna, ležerna kurcobolja, koja je delom uslovljena i stvarnim bolom u kurcu (Caitlin, oprosti mi na svim ružnim specifikacijama). Ima čak i horskih deonica, da doživljaju daju malo na ceremonijalnijem ugođaju. Jebeš samosažaljevanje ako nema društvo. Na kraju od pesme ostane samo „ghosttownovski“ zvuk, poput sirene.

Ako želite da se radujete. A ne da vam se. Ako znate da morate da se radujete. A ne da vam se. Ako ste siti melanholije, ali joj se prepuštate kao pomfritu u Mekdonaldsu. Ako želite da se radujete. A boli.

SELEKTAH: 10minus telefonski razgovor/ 10

 

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  •  
  •