J – slovo nečastivog ili Njegovo veličanstvo
Post je originalno objavljen 4. septembra 2010. na blogu miljalukic.blogspot. Kad smo već među poslednjima pravili pravopis, što onda da ne napravimo najjednostavniji?
Svaki jezik ima svoj karakterističan glas. Tako na primer francuski ima Ž, engleski DŽ, španski H, portugalski Š… To se najbolje vidi kad imitiramo jezik koji ne znamo. U seriji Alo, alo, svi govore engleski, ali likovi Nemaca govore nemački engleski, likovi Francuza francuski engleski, čak se pojavljuje i Englez koji neuspešno priča francuski imitirajući Francuza, a u ulozi je lokalnog policajca. Naravno, sve je na engleskom, ali uvek se dobro zna ko je Nemac, ko Francuz, ko Englez.
Karakteristični glasovi za neki jezik najlakše se uočavaju u internacionalnim imenima, pre svega u imenu Ivan. Ivan je inače izvorno hebrejsko ime, a što ga Rusi tako često daju svojoj deci pa se u svetu misli da je rusko ime, za neku je drugu priču. Ivan je kod nas postao Jovan, jer je karakterističan glas u srpskom upravo J. Taj isti Ivan ili Jovan u engleskoj verziji postao je Džon, pa sad imamo Ivana, Jovana i Džona koji se u Francuskoj zove Žan. Ivan-Jovan-Džon-Žan u Španiji je Huan, u Portugaliji Šuan, u Nemačkoj je Johan, a u Češkoj, Slovačkoj i Poljskoj poznat je kao Jan. Sve je to isto ime! Samo što su ga na jednom mestu izgovarali ovako a na drugom onako.
Glas J karakterističan je za naš jezik, kao i za sve slovenske jer su meki, a J je čist palatalni glas, označava mekotu i u saglasju s nekim drugim glasom doprinosi da se taj drugi glas izgovara mekše. Gde će veća potvrda da su slovenski jezici „meki” na slušanje? Bez obzira na tu činjenicu koja jednostavno bode oči, upravo oko ovog glasa bilo je najviše polemike da li uopšte postoji ili ne postoji! Već je legendarna borba Vuka Karadžića za „pravo glasa” glasa J. Mitropolit Stratimirović kao predvodnik, ali i cela tadašnja kulturna „elita” osporavala je glasu J pravo na život. U polemici koju je Vuk vodio s Jovanom Hadžićem i koja je trajala dvadesetak godina, toliko su jedan drugog isprva fino a kasnije sasvim otvoreno nipodaštavali i vređali, da mislim da je današnja žuta štampa ništa u poređenju s izrazima koje su jedan drugom upućivali. Kad je Jovan Hadžić u jednom svom odgovoru Vuku na kraju, smatrajući da mu daje neoborive činjenice na uvid, teatralno zaključio kako glas J uopšte i ne postoji, Vuk mu je na to otpisao: „Gospodine Hadžiću, da taj glas ne postoji, ne znam kako biste se vi zvali.” Nedugo potom (J)Ovan Hadžić je rezignirano odustao, mada je opet Vukova bila poslednja: „Neću da se inatim s volom.” Možda je trebalo da napiše kako neće da se inati s Ovanom, ali…
U ovoj polemici glavni „argument” je bio kako ni Rusi nemaju slovo J, a uvek ga je lako „proizvesti” mekim znakom ili takozvanim „mekim” samoglasnicima (kad se E čita kao JE…). U ruskom to jeste tako, ali srpski nije isto što i ruski. Danas se nešto slično dešava s engleskim, pa naprasno u našem maternjem jeziku dobismo W, Q… Smejurija.
Druga zamerka bila je protiv bezobraznih reči, pogotovo kad je Vuk objavio prvo izdanje Rječnika. U srpskom postoje i glagol jebati i glagoska imenica jebanje, i imenice poput jebarnik, jebač… kao i pridevi izgrađeni od njih: jebozovan, zajeban, ujeban, prejeban… Mogu da zamislim Stratimirovićevo lice kad mu je dopala šaka knjiga s ovim rečima i njihovim objašnjenjima!
Treći „argument” bio je što glas J postoji u latinici. Stvarno nisam pametna šta bi smisleno na ovo moglo i da se odgovori. Čak je zvanična crkva glas J proglasila za slovo nečastivog!
Nema šta, Vuku Karadžiću ne može se osporiti pobeda, ali je za mene tu glavni junak Savo Mrkalj, koji je objavljivanjem knjižice Salo debeloga jera libo azbukoprotres u stvari napravio onaj prvi, najteži korak – da se uopšte usudi da postavi pitanje (nepostojećeg) glasa JAT, a donekle ga je i lingvističkim argumentima oborio. To je bila grafema (slovo) iza kog nije stajao nikakav glas, već je u kombinaciji s drugim slovima davao novo slovo. Komplikovano, zar ne? Kad smo već među poslednjima pravili pravopis, što onda da ne napravimo najjednostavniji? Ipak, da se ne zavaravamo – nismo jedini s fonetskim pravopisom kako decu uče u školi, ima toga i u jermenskom i gruzijskom jeziku, ali nigde reforma nije tako radikalno, jednostavno i elegantno sprovedena kao u srpskom.
Uporedimo to s engleskim jezikom. Od svih evropskih jezika, on je najmlađi, najkasnije je nastao (ne računam ove izmišljotine poput bosanskog ili crnogorskog), može se reći da je novokomponovana tvorevina. Bilo je mnogo engleskih vladara koji uopšte nisu razumevali sopstveni narod nego su vukljali prevodioce sa sobom. U engleskom je masa izvorno nemačkih i francuskih reči, i tek po nešto iz keltskog ili lokalnih govora koji su ostali u tragovima, a bliski su domorodačkom jeziku koji se u međuvremenu zaturio u procepu vekova i raznoraznih osvajanja Ostrva. Kad su već uzimali od drugih, onda su uzimali najjednostavnije varijante i sklopili jezik koji je verovatno najlakši za učenje. Isti je slučaj i s našim pravopisom. Ako si već poslednji, onda bar ne ponavljaj greške prethodnika. Sve što može da se zaobiđe a nepotrebno je, to treba zaobići.
Upravo pobedom glasa J jezik je dobio autentičnost, a pravopis je izvojevao svoju primenu. Veliko finale, iako to nije bio kraj muka (tek posle Vukove smrti pravopis je i zvanično uveden u škole i državnu administraciju). Zato bih i glasu i slovu J odala priznanje i nazvala ga Njegovim veličanstvom.
Visočanstvo je onaj ko je samim svojim postojanjem visokog roda, tu nema neke lične zasluge. Na primer, bilo koji kralj je visočanstvo, ali Betoven je veličanstvo. I J je veličanstveno, toliko se borilo i na kraju izborilo. Mada, i dalje ga izbacuju gde god mogu ovi „kulturni” – pre neki dan sam upoznala devojčicu koja se zove Kornelia, čak mi je majka naglasila da nije „KorneliJa, nego leeeepo Kernelia!”. Lepo, primila sam k znanju. Pozdravljam i sve one koje se zovu Dorotea, Livia, Maria… Ako je za utehu, kad ta imena menjate po padežima, obavezno je J – šta će jadan jezik, i on ima svoju prirodu, pa sad najednom od babe ne može da postane deda.
Ostavite odgovor