Izabrana dela – Zuko Džumhur (Buybook)
Posle pročitane debele knjige Izabrana dela (Zuko Džumhur) rađa se želja da se nadoknadi propušteno i pročita ostatak opusa ovog pomalo zaboravljenog velikana pisane reči
Darko Doni
Starije generacije sećaju se lika i dela pokojnog Zuke Džumhura, najviše zbog antologijske televizijske serije reportaža Hodoljublja. Novije verovatno nemaju pojma ko je bio ovaj svetski putnik, akademski slikar, višedecenijski karikaturista dnevnog lista Politika, dorćolski gimnazijalac, boem i daroviti pisac, putopisa pre svega.
Izabrana dela sarajevskog Buybooka, reprint su izdanja Oslobođenja iz 1991. godine. Debela i bogato opremljena knjižurina s debelim koricama i svoje 781 stranice, nije baš praktična za čitanje u krevetu, pred spavanje; mora čvrsto da se drži obema rukama. Teška je fizički, ali vreme uz nju prolazi kao dlanom o dlan. U njoj su i brojne ilustracije koje je za vreme svojih putešestvija nacrtao sâm autor.
Sastavljena je iz sledećih delâ: Nekrolog jednoj čaršiji, Pisma iz Azije, Putovanje belom lađom, Hodoljublja, Pisma iz Afrike i Evrope i Stogodišnje priče.
Nekrolog jednoj čaršiji čita se kao podsetnik na neka, ne po svaku cenu bolja, ali drugačija i bezazlenija vremena. U prolazu kroz Tursku, Grčku, Saudijsku Arabiju, Liban i Izrael, u svom karakterističnom stilu, ponekad, a da to nije puko nabrajanje, i s više od deset izraza za jedan te isti pojam, Džumhur nam dočarava sliku sveta čija se politička slika menja, i čije davne i skorije istorije stoje poput nepremostivih prepreka, u mestu. Veliki i nerešivi problemi. Jerusalim je npr. u vreme posete bio podeljen između Izraelaca i Jordanaca. Kontrole nisu bile tako drastične i prisutne kao što je danas slučaj.
Brojni turcizmi, germanizmi, anglicizmi i drugi -izmi, zabeleženi u doba pre računara i interneta i gugla, osebujan su, i za današnje doba arhaičan jezik, jezik koji se ne tako često sreće u savremenoj literaturi. Te davne 1958, kad je knjiga originalno objavljena, retki su Jugosloveni mogli ovako slobodno da putuju i puno je dragocenih informacija. Po ispisanom, može prilično dobro da se proceni do koje granice su zapadna kultura i ekonomija prodrli na Istok. Smenjuju se slike siromaštva i bogatstva. „U logoru Palestinaca od bede ne vidi se čovek.” Pominju se i neki naši krajevi, uzgred, poređenja radi. Tu su i Momčilo Nastasijević, Miroslav Crnjanski… sveprisutni su. Univerzalni pesnici.
Pisma iz Azije nastala su u relativno slobodnom Avganistanu, Persiji pod šahom. Ti krajevi, davne 1974. godine, puni su evropskih hipika i biznismena, američkih turista željnih promena i avanture. Džumhur putuje slobodno, „besprekornim asfaltnim drumom iz Kabula, preko Salanga, kroz Hindukuš, do Kunduza i dalje do Amurdarije i sovjetske granice”. Živopisni su opisi lokalnog stavnovništva, arhitekture, modernog i tradicionalnog. U brdskoj kraljevini govore se trideset i dva jezika. Piše o Zaratustri, koji je „svetu oglasio potpunu čovekovu slobodu u izboru između dobra i zla”.
Mudro i snalažljivo uspeva da od državnih službenika Irana isposluje pratnju i finansiranje u obilasku ove živopisne i uzbudljive zemlje. Pokazuju mu fabrike i industrijska postrojenja, ali njega više zanimaju kultura i buvlje pijace. Uživa uz dim i kafu po malim zabačenim lokalima. Divi se lepotama Isfahana.
Putovanje belom lađom (1982) počinje sećanjem na detinjstvo u predratnom Beogradu i vreme nemih filmova. Prvo putovanje vozom na more Od Šargana do Ivana i dalje. Pa druženja s Gustavom Krklecom, Krležom, Skenderom Kulenovićem, Hamzom Humom, Pjerom Križanićem, Makom Dizdarem, Andrićem… Naš jedini nobelovac u poverenju mu je rekao da mu je žao što nije pisao pod pseudonimom. To bi mu dalo dodatnu slobodu u stvaranju, bio bi opušteniji, otvoreniji i iskreniji. Džumhur je sate i sate proveo pokušavajući što jednostavnije i verodostojnije da nacrta njegov lik.
U dve kratke crtice opisuje i slikara Lazara Drljaču, koga je još kao dečak, u planinama i na jezeru, video prvi put u životu. To mu je odredilo dalji tok života i profesionalno opredeljenje. Seća se i Moše Pijadea, revolucionara, „junaka socijalističkoga rada”. Istorijska i u periodu pisanja aktuelna dešavanja u Herceg Novom, gradu gde je proveo poslednjih dvadeset godina svoga delovanja, isto igraju značajnu ulogu. Jedno vreme pod vlašću Španaca, pa Turaka, Mletaka i Austrougara, grad hercega Stjepana, odolevao je vekovima napadima iznutra i spolja. Ostala su utvrđenja, česme, imena ulica. „Ima gradova koji imaju svoju dušu.”
Uvod za Hodoljublja napisao je veliki Momo Kapor. Što je putovanje na daljinu „postajalo lakše i udobnije”, „Džumhur se više usredsređivao na uzani pojas Mediterana i Levanta” spajajući u sebi zanate „pisca i slikara”. U Francuskoj se naravno pozabavio komentarima čuvenih slikara i umetnika. Sezanove jabuke. U „plavetnoj Provensi” opijen je predelima, vinogradima i maslinjacima. Prelazi u Saragosu. Podseća se Andrićevih reči o Goji i „neizbežnoj tugi u umetnosti i pesimizmu u nauci”. U Toledu obilazi crkvu gde El Grekove slike čuvaju francuske opatice. Pokušava da ubedi pet hipika da je špansko vino bolje „od svih narkotika” i da može da se nađe u svim većim gradovima sveta.
U Segoviji sluša gitare. Divi se gužvama i gradskoj vrevi Madrida. U predgrađu, poklanja se delu velikoga Servantesa. U trenutku filosofske nadahnutosti piše: „I hrišćanstvo i islam propovedali su ljubav, ali su se širili ognjem i mačem.” Dokaze za svoje reči nalazi na svakom koraku, i ne samo u Španiji. Obilazi Kordobu i Sevilju. U Sevilji je treća po veličini bogomolja u „vaskolikom hrišćanstvu”. Odmah posle „hrama Svetog Petra u Rimu i crkve Svetog Pavla u Londonu”.
Pisma iz Afrike i Evrope počinju u Maroku. „Čudesni slikar Ežen Delakroa” prvi je razumeo „plavetnilo podneblja severa Afrike i Magreba”. Njegovim stopama išli su i „Bodler, Rembo, Flober” i mnogi drugi. U Marakešu jede ukusne slatkiše, pije zeleni čaj, puši nargile. Napadaju ga čistači obuće, koji su uporniji od lokalnih prosjaka. Upoznaje lokalnog rabina u Fesu i divi se toleranciji koju tamo susreće. Seća se sinagoge Bet Jisrael u Ulici cara Uroša.
Bajka i realnost nastavljaju se u Alžiru. Crtice su sve kraće. U El Nedu „u podne nastaju orgije svetlosti i sve se pretvara u usijane bele i žute linije”. Alžiru se divio i veliki Alber Kami. „Sahara je zaborav.” Rečenice i priče ponovo su kratke. Tunis. Čuveni gusar i admiral Barbarosa 1539. zauzeo i Herceg Novi. Bizerta i čuvena pesma koja odjekuje: „Tamo daleko, daleko kraj mora”… Egipat. Građani Kaira, kao i građani Beograda, optužuju nuklearne testove u Nevadi za poremećene vreme i klimu.
Švajcarska. Alpe je stvorio „bog trgovac, bog hotelijer, kafedžija i bifedžija”. Opet Francuska. Na Monmartu „počinje Orijent”. Kišno jutro u Beču i opis kelnerice i vremena koje sporo protiče. Zlatni Prag. Pa veliki skok. Oslo, „najveće selo Evrope”. Norveška je najbolje opisana u delu Isidore Sekulić, kao i Afrika u delima Rastka Petrovića. Eduard Munk je oglasio: „Treba slikati svet što diše i oseća, pati i voli.” Švedska, zemlja legendi. Zemlja koja je u ne tako davnoj prošlosti bila siromašna, danas uživa u visokom standardu. Finska i Sibelijus. Zemlja koja je ratovala s najjačim protivnicima. Tamo je bio i na svadbi. „Ni kuma, ni kese, ni vatre.” „Domaćinska čeljad, čista, žustra i uredna.”
Kratki roman Stogodišnje priče govori o ulasku Austrougara u Bosnu i Hercegovinu. Veliki otpor pružaju im muslimani Bošnjaci i Hercegovci. S druge strane, katolički kler podržava nadolazeće okupatore. „Švapsku ordiju” predvode general Josip Filipović i baron Stevan Jovanović. Srbi se spominju mestimično. Njima je verovatno i jednih i drugih preko glave. U sredini radnje prolazi se kroz 13. i 14. vek, kad su Franjevci i drugi katolički redovi pokrštavali bogumile i drugo domicilno stanovništvo, šokirani stepenom nediscipline kod lokalnih hrišćana. Priča je pomalo na klimavim nogama, možda čak i u domenu pseudoistorije, ali može da bude i u drugom planu. Jezik je taj element koji očarava.
Posle ovih Izabranih dela rađa se želja da se nadoknadi propušteno i pročita ostatak opusa ovog pomalo zaboravljenog velikana pisane reči. Pitanje je, samo: Gde pronaći te knjige koje nedostaju i da li postoji interesovanje publike i izdavačâ da se jednog dana ponovo objave?
Ostavite odgovor