mister and pete

Neobičan i osvežavajući izdanak američke kinematografije dirljivo problematizuje večitu temu „crnačkog“ filma – odrastanje u getu u uslovima teško pojmljive i još teže svarljive nemaštine uzdižući je na univerzalni nivo najčistije unetnosti posve lišene artističke pretencioznosti. Drugim rečima, pričamo o remek delcu

Marko Nikolić

Do pre vek i po, kategorija „tinejdžer“ nije ni postojala. Čitali ste Dikensa. Kada se jednom pojavila, činilo se da je oduvek tu – na samom vrhu društvene piramide. Čitali ste Goldinga. Ipak, stvari ne treba uzimati zdravo za gotovo – čim „zagusti“ i deca i tinejdžeri gube društvene beneficije koje se na papiru podrazumevaju. Čitali ste jedan od najboljih romana poznog XX veka – Veliku svesku Agote Kristof. Prošlogodišnji film Džordža Tilmana Juniora sa velikim uspehom poigrava se glavnom postavkom te knjige – decom koja u ekstremnim uslovima življenja nemaju prava na izgovor na svoje godine, i moraju da se ponašaju kao odrasli. Da bi uopšte preživeli.

Amerika kao jedina globalna supersila okružena je superlativima – tamo se najbolje živi, tamo su najbolje plate i najbolji kvalitet života. U skladu sa tim, posebno u velikim američkim gradovima vlada i najveće siromaštvo, uglavnom među obojenom populacijom. Kako piše londonski Ekonomist, u bankrotiranom Detroitu nije neuobičajena praksa da meštani s oboda grada duhova skupljaju kišnicu kako bi imali pristup ikakvoj vodi, niti se iko posebno okreće kada na ulici ugleda sugrađanina bez obuće na stopalima.

Slična klima vlada i u nehipsterskom delu Bruklina koji je mesto radnje ovog briljantnog filmčića. Maleni Mister (fenomenalni Skylan Brooks) tek što je ponavljao razred i oterao profesora u majčinu, stiže u neugledan stan gde ga čeka majka Glorija (sjajna uloga pevačice Dženifer Hadson) koja igrajući poker života ima u rukama drži triling loših karata: intravenozna je zavisnica od heroina, prodaje svoje telo za novac i prima socijalnu pomoć, i permanentan je izvor Misterove egzistencijalne sramote. Na sve to, majka kojoj stalno „treba odmor“ često Misteru natovaruje na leđa brigu o još manjem sinu njene odlutale ulične koleginice, neprirodno uljudnog i očekivano traumatizovanog Pita.

Između dvojice mališa razvija se jatački odnos, prosto jer postaju osuđeni jedan na drugog kada Glorija u policijskoj raciji ostane u pritvoru. Baš kao i u svakom vrhunskom filmu, glavni junaci prevaljuju u očima gledaoca put od totalnog neodobravanja do empatije i otvorenog navijanja da uspeju da u „šugicama“ sa čuvarima reda ostanu na slobodi koja je u njihovom slučaju gora i od zatvora, u kome su okruženi lokalnim sitnim lopovima i bitangama, ali i krupnijim geto ribama. Da nema Misterove drugarice Elis (koju igra još jedna pevačica Džordin Sparks) i lokalnog prosjaka, ratnog veterana Henrija – ne bi bilo nijedne svetlije nijanse ljudskosti u sivilu velegradskog života obojenog čoveka.

Dok bruklinska vrućina postaje sve nesnosnija a Glorija kao da je skroz zaboravila svog jedinca, Misterov duh dolazi do izražaja. Što su veće nedaće sa kojima muči muku (a verujte na reč da nema šta njega i njegovog malog pajtosa neće snaći) on postaje sve sigurniji u sebe, a kraj filma omekšaće i najtvrđa srca i pospešiti upotrebu papirnih maramica. S tim u vezi, autorima filma (među njima i producentkinji, i trećoj pevačici u nizu – Ališi Kiz) mora se odati veliko priznanje što su se u tretiranju jedne veoma pogodne teme za ideološku eksploataciju uzdržali od epohalnih zicera, i postavili Neizbežni poraz Mistera i Pita tik uz Smrznutu reku iz 2008. sa sjajnom Melisom Leo u glavnoj ulozi kao svetli primer u bliskoj prošlosti američke kinematografije koji društvenu angažovanost kroje po meri čoveka i njegove svakodnevice, a ne po formulaičnom diktatu dekreta plakatskog levičarenja, u kome se stalno nešto ispravno misli, tobož za doborobit čitavog čovečanstva, a smišljeno nikada ne sprovodi u delo, jer nije dobro za imidž. Čitajte Dostojevskog za više detalja.

Gledanje ove svedene i uravnotežene studije o pobedi u porazu nalik je na čitanje klasika svetske književnosti, i momentalno je našla svoje mesto u intimnom panteonu sedme umetnosti potpisnika ovih redova što se tiče filmova sa decom kao glavnim junacima – tik uz češkog Oskarovca Kolju i predivno iransko ostvarenje Deca neba režisera Madžida Madžidija. Ima nade i za nas i za Ameriku dokle god se snimaju ovakvi filmovi. Za sva vremena.

Podeli s drugima