Tricky – Adrian Thaws (False Idols/!K7)
Možda najefektniji Trickyjev album u karijeri. Nakon Maxinquaye
Valjda je od početka trebalo da nam bude jasno da će Tricky biti najproduktivniji član „bristolske trojke“. Ako računate projekat Nearly God ovo je njegov jedanaesti album u karijeri. Za to vreme Portishead su objavili tri albuma, baš koliko uzimam u obzir i od Massive Attack.
Callmemaybe, ali ako mene pitate Tricky, baš kao i The Fall, nije objavio loš album u karijeri. Možda je samo bilo onih koji su bili više „fallasti“ odnosno više „trickyjevski“. Ali ne terajte mene da uperim uvo u te.
Sa svih strana kažu, pa je i meni glupo da ne ponovim, da je Adrian Thaws pravo Trickyjevo ime, pa onda iz toga treba da proizađe da je ovo neki posebno iskren, ekstrovertan album koji „demistifikuje“ Trickyja, otkrivajući nam njegovo pravo lice. Nije. Taj posao završio je Angels With Dirty Faces.
Adrian Thaws je brat-blizanac Maxinquaye po mnogim stvarima, a najbitnija od njih svakako nije da Tricky na oba albuma koristi sempl koji su već prethodno iskoristili Massive Attack (ovde je to parče Planetary Citizen, Johna McLaughlina, koji su MA iskoristili za Unfinished Sympathy). Ili to što je Lonnie Listen produženi Brand New You’re Retro. Ili što je Keep Me In Your Shake drugo ime za Aftermath. Ili to što Gangster Chronicle zvuči kao obrada Wu Tang Clan, iz najboljih dana.
Uh.
ARGH!!!
Adrian Thaws je kao i Maxinquaye singloidan i to na različite načine. Baš kao što je tamo, sticajem okolnosti, Tricky prikupio svoje rane singlove i pripojio ih ostatku materijala, tako se (i) ovde ima osećaj da se nije kreirao album sa određenim ugođajem (a la pomenuti Angels… ili prošlogodišnji False Idols), već je Tricky više insistirao da u svakoj numeri pronađe singličnu zapaljivost. U isto vreme pristuna je i slična vokalna šarolikost, pa tako Tricky-ju društvo prave: njegova štićenica Francesca Belamonte, zatim Nneka, Mykki Blanco, Bella Gotti, Blue Daisy i Tirzah. Srećom po njih, svi oni deluju kao da su odvajkada deo Trickyjeve ekipe. I to računam kao jedan od većih uspeha ovog albuma.
Za Trickyja je prava šteta što sa ovakvim albumom nije izašao nakon Pre-Millenium Tension. On je tim izdanjem, a potom i sa Nearly God i Angels… u priličnoj meri rasturio ekipu koja je došla zbog hitova i više je nikada nije vratio iako su svi njegovi naredni albumi bili pitkiji i pristupačniji od pomenutih. Sada je očigledno kasno. I možda ću dozvoliti sebi da priznam da je najveća mana/vrlina Adrian Thaws ta što je zaista mogao da izađe još 1996, a da pri tome ne zvuči mnogo drugačije.
Tricky se ovde oslanja na zvuk koji je sam skrojio, i zovimo ga „noir trip hopom“. Martine više nema, ali Francesca više nego dobro obavlja „taj posao“, ali još je bitnije Trickyjevo insistiranje na melodiji, na skoro Sade-ovskoj (od Šade, a ne de Sad) senzualnosti (ne-Nirvanina obrada Something In The Way je odličan primer za to). Nicotine Love čini nam to isto samo u elektro ruhu koje je poslednjih godina na Trickyju bivalo češće i stajalo mu lepše.
Slušajući I Had A Dream verujem da će mnogi poći rukom za Maxinquaye da provere da li se ta stvar već ne nalazi tamo. Sneni Tricky i još snenija Francesca. Pitam se kako je Martini dok ovo sluša. Ali ja ne mogu da mu uzmem ovo „repriziranje“ za zlo. On je manje-više stvorio ovaj zvuk i toliko dugo ga nije tako pitko eksploatisao. Kad Cohen, Dylan ili Cave snime ovakvu ploču, a Tricky danas ima četiri godine manje od 50, kritičari ih tapšu po leđima povicima „klasik“, „povratak svom zvuku“, „album kakva mu dolikuje“. Ne znam što bi od Trickyja očekivali da stalno bude neopušten. Ne znam zašto bi stalno od Trickyja očekivali da stalno bude neopušten.
Da, znam da bi Why Don’t You sa brbljivom Bellom Gotti skoro mogao da zameni Black Steel. Kažem skoro, jer mislim da nikad ništa ne može da zameni Black Steel.
A dodao bih, baš kao i u slučaju prehvaljenog Syro, da na sreću niko ne pravi ovakvu muziku. Sad kad su Death Grips ugasili motore.
I Roots Manuve nema ni od korova.
I Saul Williams igra na Brodveju.
I nijedan od grime gorana kojima smo se radovali poslednje decenije nije baš zaživeo.
Obrada Silly Games, Janet Kay, je još jedan mek omaž korenima. Ali mnogo je bolje pamtim po tome što posle nje ide Right Here, na kojoj Tricky i Dankinja Oh Land izviruju iz buketa zvukova napaljeni koliko je Prince svojevremeno uspevao da bude sa svojim pratiljama. Maestralan aranžman, rippinkittin vajb i ni tri minuta muzike. Ne može to svako.
Idealna prilika da mu se vratite.
Ja sam to do sada učinio već 82 puta, ako je verovati iPod brojaču.
SELEKTAH: 9minus/ 10
Ostavite odgovor