Himna grčko-srpskog prijateljstva – pesma srpskog vojnika
Pesma Ne ljuti se na mene, oko moje (Mi mou thimonis matia mou), himna grčko-srpskog prijateljstva, nastala je nezvanično na Krfu, a zvanično, u varijanti kakva nam je danas poznata – 1974. godine
Ne postoje ni Srbin ni Grk kojima nije poznata Albanska golgota i kasniji boravak preostale srpske vojske na Krfu. Mnogi preživeli Solunci sačuvali su u sećanju požrtvovanje i ljubaznost grčkih domaćina. Na Krfu postoji i Srpska kuća, muzej podignut u spomen na dane kad su ovde boravili vlada i stradalna vojska Srbije. Koliko je međusobno poštovanje možda najbolje govori podatak da pola veka niko nije pecao oko ostrva Vida, s kog su preminuli vojnici bacani u more (Plava grobnica, Milutin Bojić). I danas se u tom kraju izuzetno retko peca, uglavnom oni koji ne znaju šta se na ostrvu desilo, a kad saznaju, prestanu.
Srpska vlada boravila je u hotelu Bela Venecija, a vojnici po celom Krfu, najviše u palati Ahileon gde je bila vojna bolnica. Rodile su se brojne ljubavi (svi znamo stih iz Tamo daleko: „Braćo, junaci, ne ljub’te Grkinje jer vas kod vaših kuća čekaju Srpkinje”). Na primer, gospodin Janis Gazis, vlasnik Bela Venecije, imao je tri kćeri i sve tri su se udale za Srbe koji su u to vreme boravili na Krfu: oficir Milivoje Čolak Antić (Đovana, najstarija), Milan Stojadinović (Augusta, srednja) i profesor Ljubomir Kazimirović (Safiro, najmlađa). Milan Stojadinović je kasnije postao predsednik vlade, i najzaslužnji je za podizanje Mauzoleja na Vidu 1936. godine.
Obični vojnici zaljubljivali su se u obične Krfljanke, i pesma Ne ljuti se na mene, oko moje govori o jednoj takvoj ljubavi. Naime, oporavljenog vojnika zovu na Solunski front, a on, rastrzan između dužnosti i ljubavi prema domovini i ljubavi prema devojci, spevao joj je pesmu jer mora da ide.
Krfljanka je bila Hondrojanis Haruli, ime vojnika je nepoznato. Uz male prepravke (stavila je u ženski rod) pesmu je zapisala Eftihia Papagianopulos, muziku komponovao Manos Hadžidakis i obično su je izvodili horovi pod nazivom Ja sam ona bez krila (Eimai aitos horis ftera).
Kako znamo da je devojka kojoj je pesma posvećena Hondrojanis Haruli? Ona je sestra Janisa Janulisa iz bliže rodbine, koji je svoju jedinu njivu (selo Agios Mateos) poklonio za sahranjivanje srpskih vojnika. I dan-danas ta njiva je groblje na kome je spomenik Drinskoj diviziji, koji su između dva svetska rata podigli preživeli vojnici.
Kakav je utisak ostavila srpska vojska na Krfu i kako su na nju reagovali Grci, najbolje se vidi iz Pisma Grkinje srpskom oficiru koje se u originalu čuva u SANU. Tekst je ovde.
Pesma Ne ljuti se na mene, oko moje (Mi mou thimonis matia mou) kakvu danas poznajemo napisao je Stavros Kujumdžis. On je s prijateljem šezdesetih u jednoj solunskoj prodavnici ploča prvi put čuo ovu pesmu i bio oduševljen. Inspirisan njome, napisao je pesmu Zbogom (Apoheretismos) čiji je naziv kasnije promenjen u Ne ljuti se, oko moje. Melodiju je dosta izmenio, a tekst je, s malim izmenama, vratio u muški rod. Bila je to solo pesma s horskom pratnjom, prvi put izvedena 1964. godine.
Pod današnjim nazivom i u današnjem aranžmanu, bez horske pratnje, pesmu je prvi put otpevao 1974. Georgos Dalaras. To je ujedno i najpoznatija verzija ove pesme, mnogi kažu i najbolja.
Stavros Kujumdžis je bio pravi kompozitor i tekstopisac za ovakvu pesmu, punu emocija. Naime, on je rođen 1932. u izbegličkom kampu blizu zatvora u Maloj Aziji, odakle je i rodom. Za neupućene, posle Prvog svetskog rata maloazijska obala Grčke pripojena je Turskoj po dogovoru velikih sila, i ako je neko mogao da shvati ostavljanje onoga što se voli pod dramatičnim okolnostima, to je bio upravo Kujumdžis. Najveći deo života proveo je u Solunu, gde su se njegovi konačno skrasili. Mnogo je voleo Solun, posvetio mu je i neke pesme.
Ostavite odgovor