Heroin
„Uzalud pokušava da shvati. Uzalud. Sve u njegovom malom životu, pa i sam taj retardirani život, najbolje se opisuju rečju – badava” – priča Heroin je iz knjige koju ćete čitati
Neb Đurović
S jedne strane pešačkog prelaza hitao je on, bledog i ispijenog lica i mutnog, izgubljenog pogleda, primećujući samo konture u prolazu. S druge strane pešačkog prelaza žurila je ona, u klimaksu i davno razvedena, s punim rukama polupraznih kesa i maskom očajničkog nezadovoljstva na licu. Njemu su kroz glavu prolazile kombinacije i dileri, njojzi put od kuće na Karaburmi do posla u Zemun polju.
Hoće li mu dati na ler danas, a on bi sutra…
Hoće li stići na vreme na šesnaesticu, kako bi uspela da svrati kod one jeftine frizerke, pre nego…
I naravno – kolizija. Posred zebre. Iz polupraznih kesa iskotrljalo je nekoliko malih zelenih jabuka i pola vekne hleba, a iz praznih džepova izleteo je vidno upotrebljavani insulinski špric. U roku od odmah oboje su tiho mrmljali nešto u bradu, jarko želeći da izbegnu pažnju tolikih prolaznika, a u sebi proklinjući „malo đubre” i „matoru kučku” što ne gleda gde ide.
I kažem ja njemu da mi se nasisa ribice, ceo prvi red mu jebem na sa’rani, sve mu pocrkalo… A mislim se u sebi – pobogu, čoveče, gledaj malo gde ideš!
Ostavio ju je na pešačkom prelazu da lovi ispalu polutku hleba i nastavio dalje, ne usuđujući se da naočigled prisutnih vozača i pešaka traga za svojom „utokom za rokanje”. Ubrzao je korak, pognuvši se još malo pod dignutom kragnom pohabane vindjakne. Gledao je tik ispred sebe. Mokre i pocepane patike jurile su nekud, ne znajući kamo.
– Bato, jel’ imaš neki dinar? – tamnoputa devojčica sa cigaretom u ruci bila je suviše mlada da bi ga dobro procenila.
Jel’ ima neki dinar? Ne, nema ni jedan dinar! Nema ni tu jednu cigaretu što mala drži u ruci. Nema ni dinar, ni pljugu, ni špric, ni život, ni dop, niti bilo kakvu ideju kako da dođe do njih. Nema ni prijatelja, ni devojku, ni dečka, ni mamu ni tatu, niti bilo koga u životu. Nema ni kučeta ni mačeta. Nema ništa i nema nikoga. Jel’ ima neki dinar? Nema, a i da ima, odakle mu?
Ušao je u dobro poznati ulaz jedne od zgrada na Dorćolu i stepenicama se spustio u podrum. Deset poznatih kolega po igli bili su šćućureni u tri grupice, grejući se svojim telima i štrokavim prekrivačima s početka Hladnog rata. Niko od njih nije imao droge koja već ne bi bila u njima, a i da je imao… odakle mu? Skupio se u jednom ćošku i čučnuo. Ubrzo su ga zabolele noge, pa je pustio koščatu zadnjicu da pretegne do prljavog ledenog betona. Zatvorio je oči. Kad bi barem mogao da zaspi… i nikad se više ne probudi. Kad bi bar… Ali nema ni teoretske šanse da zaspi. Da bi mogao da spava, mora prvo da se „uradi”. Da bi mogao bilo šta da uradi, mora prvo da se „uradi”. Bilo mu je hladno. Podrum je bio neznatno topliji od spoljne temperature, ali on bi se, u ovakvom stanju, smrzavao i na nekoj tropskoj plaži. I dok ledene prste, uši i nos nije ni osećao, ostatak tela mu se znojio kao da je zaista na tropskoj plaži. Specifičan, bolestan narkomanski znoj slatkasto oporog smrada. Sedeo je tako šćućuren, poželevši da nekako utone u carstvo besvesti i zanavek se izgubi u njemu. Zauvek. Korisniji bi bio takav. Kao đubrivo. Za biljke. Život.
Osećaj sveobuhvatnog očaja paradirao mu je bićem. Može li se on i dalje smatrati „bićem”? Ne oseća se tako, poodavno. Još od… onda. Još od pre Nesreće. Slankasta tečnost potekla je kroz zatvorene kapke. Nije se opirao. Ni pokušao da prikrije jecaj. I od koga da se krije? Zbog koga da se folira? Odavno je svestan gde se nalazi. Dno dubokog mora, dna mora dubokog. Ne ide se niže od ovoga. Nema niže od dna. Sem… Sem? Six feet under. Tri metra pod zemljom.
Naglo je ustao. Kao prožet nekim novim elanom, protegao se i smelo zaputio napolje. U prolazu je mahnuo sapatnicima po igli, ali njihova indiferentnost mogla je da se seče na kriške. Ha, još nisu shvatili. Još nisu svesni da postoji izlaz, samo jedan, za njih sve.
Izleteo je na hladan beogradski vazduh i usrknuo više smoga nego ikad pre. Nije se nakašljao. Prvi put se osvrnuo oko sebe. Osmehnuo čak. Levo ili desno? Kuda je bliže? Polako se uputio u pravcu Kalemegdana. Hodao je sporije nego inače, iako je tačno znao konačno odredište. Nije više osećao ni hladnoću, ni sopstveni truli zadah. Kao da se, iz jednog trenutka u drugi, oslobodio svih briga i patnje i bolova i simptoma. Da, konačno je bio slobodan.
Baš u tom trenutku jedan taksi se zaustavio kraj njega. Iako bi inače u sličnim situacijama gledao da izbegne neželjene susrete s nepoznatim licima, ovog puta mu je pucao kurac. Zastao je i sačekao da se otvori prozor na suvozačevim vratima. Taksista, stariji gospodin od nekih pet banki, nagnuo se i…
– Gde ideš?
Kući… U pičku lepu materinu.
– Do Brankovog mosta. (Ne Radičevića, već Ćopića)
– Hoćeš da te povezem?
– Brate, nemam da ti platim ni samo da sednem u taj auto i odmah da izađem.
– Ne moraš da platiš. Ja imam ono što tebi treba.
– Šta imaš…
Baš kad je trebalo da dovrši upitnu rečcu i konstruiše propratnu facijalnu ekspresiju, sve mu se iskristalisalo. Taj fazon? Nepristojna ponuda. Slušao je o njima. Oženjeni taksisti. Iskonski porivi. Dominacija, samoljublje, fetiši… Doza u zamenu za felacio.
Sama pomisao na heroin učinila je da se ponovo oseti slab. Nestalo je onog privremenog poleta i odlučnosti što mu je podario davno zaboravljeni osećaj slobode. Punih deset minuta bio je čovek od odluke, prava na sopstveni izbor, slobodu od zavisnosti, lanaca i katanaca. Deset minuta imao je ime i prezime, volju i plan. Nije zavisio ni od koga i ni od čega. Punih šest stotina sekundi bio je ponovo živ. A onda… Osetio je bolove. Nemoć. Očaj. Jad, bedu i suvi čemer narkomana u krizi.
– Dečko, odluči se. I požuri polako…
Znači, zajebao se. Nije još bio stigao do samog dna, kako je maločas pomislio u onom podrumu. Ne, ostao mu je bio još jedan stepenik, još taj jedan korak koji će sada da pređe. A načiniće ga, znao je to dobro. I taksista je to znao. Ne postoji ništa što jedan heroinoman u krizi ne bi učinio da se domogne dopa. Tu ne važe nikakvi principi ni kodeksi, niti postoje bilo kakve granice. Pušiće karu matorom konju, i to je to.
Samopoštovanje? A jel’ se kuva to s limuntusom?
Ušao je u automobil s ubijenim svim izrazima na licu i emocijama u telu. Nije osećao ni bol ni tugu ni sramotu. Kakve, bre, mačke? Sramota je osećanje stranog porekla koje odavno ne obitava u ovom telu. Kad jednom, motorizovani, krenete nizbrdo Balkanskom ulicom, a kočnice ne rade, nema vam spasa. Hitate sve niže i sve brže, potpuno nemoćni da utičete. Možete samo da zažmurite, pomolite se, čekajući već poznati kraj Balkanske ulice i života – železničku stanicu.
Kakva koincidencija. I taksista je skrenuo u Balkansku. Manja je gužva, a i kočnice mu rade. Kad bi barem otkazale… Znao je da se voze ka Košutnjaku, a gde bi drugo? I on je nekad koristio šumu za privođenje doskorašnjih maloletnica. Ih, koliko je tu priča ispričano, pod zelenim krošnjama i budnim okom manijaka. Pregršt, koliko i na ovom suvozačevom sedištu taksija. „Njegovom” sedištu. Opet je osetio mučninu i gađenje, a onda potpunu indiferentnost. Dve krajnosti su se smenjivale kao na traci. Gnev pa apatija, homicidna suicidnost pa želja za prepuštanjem. Zatvorio je oči.
Nije to trebalo ovako da svrši. Nije trebalo ni blizu ovoga da dođe. Pa on je samo hteo sve da proba, da proširi horizonte i lepo se oseća. Želeo je da uživa, a ne da bude poslednji klošar što oralno zadovoljava po šumama i gorama. Niko ga nije upozorio da će se ovako osećati fizički… psihički… Niko mu nije rekao da će prodavati telo. Niko mu nije rekao da će izgubiti dušu. Ili možda jeste? Ne, ipak nije. Pozne stadijume i apstinencijalne faze su preskočili. Logično, ko još pripoveda o subjektivnom osećaju uzimanja matorog taksiste u usta? Samo Kristijana F. s Kolodvora Zoo, ali ona je Nemica, a on Balkanac. Čudni su putevi gospodnji. Degutantni, katkad.
Nostalgično sećanje i puki osećaj locirali su ga na gugl mapi. Milošev konak…
Uzalud pokušava da shvati. Uzalud. Sve u njegovom malom životu, pa i sam taj retardirani život, najbolje se opisuju rečju „badava”. Cunami najsnažnijeg očaja, ikada doživljenog, zapljusnuo ga je. Znači, to je definitivno to. Dno dubokog mora, dna mora dubokog. Osetio je svu tvrdoću i konačnost dna. I da želi da nastavi dalje, u istom pravcu, ne može. Može da ostane tu, u večitoj tmini morskog dna, ili može da se odgurne o tvrdo tlo i zapliva ka površini. Da grabi, rukama i nogama, ka kiseoniku. Ka životu.
Kad je taksista prebacio u nižu brzinu kako bi osvojio i poslednju uzbrdicu pod zelenim krošnjama, on je već doneo odluku. Plivaće. Grabiće, i nogama i rukama, ka suncu. Ka spasu.
I zaplivao je. I mahao je ručicama, mahao…
Pronašli su ga na podu javnog toaleta nadomak železničke stanice, s iglom u nozi.
U ličnoj karti, ispod slike dečaka tužnog lica i nasmejanih očiju, nije pisao nadimak –Kiza.
Ostavite odgovor