Grozota ili… (Čarobna knjiga) – Slobodan Tišma
Grozota ili… je za nekoga, sklonog linearnim konvencijama, teško sagledivo štivo, što vidi i sam autor, pa na kraju, kao i u nekim prethodnim romanima, nudi prepričanu fabulu, a u uvodu čak potiče na čitanje otpozadi
Darko Doni
Romani Slobodana Tišme nikoga ne ostavljaju ravnodušnim. Možete ili da ih volite, ili ne. Oni ipak ne ciljaju na širu publiku, više su tu i tamo negde, skromno, nenametljivo, poetsko izlaganje malih, srednjih i velikih ideja u okeanu koji pruža beskonačno mnogo varijacija umetniku i stvaraocu. Iako ovenčan slavom dobitnika prestižne NIN-ove nagrade za Bernardijevu sobu 2011. godine, po svedočenju jednog od junaka, najnovijem njegovom izdanju, put do „tržišta” nije bio baš lagan: „Ne treba da se sekiraš, lako ćeš naći novog izdavača.” Ovde da stavimo jedan uzdah – „ah“.
Grozota ili… je za nekoga, sklonog linearnim konvencijama, teško sagledivo štivo, što vidi i sam autor, pa na kraju, kao i u nekim prethodnim romanima, nudi prepričanu fabulu, a u uvodu čak potiče na čitanje otpozadi. Inspirisan ličnim i kolektivnim frustracijama: „Ambijent je jako važan, kontekst”, „matori senilni skrivoman”, kroz niz svojih i tuđih svojih likova, krije i razotkriva neodumice koje ga (ih) muče zajedno s tlom iz koga potiče. I to tlo, ta ravnica, iako relativno daleko i relativno blizu nekih nemilih događaja, deo su krivice za te nemile događaje. Barem po napisanom, a i onom čime nas tlači dnevna politička štampa susednih državica. Meni lično, Tišma Mlađi, ništa u životu nije skrivio, niti će. A verujem ni vama koji ovo čitate.
Rođenim Novosađanima neće promaći neki „skriveni” detalj ili događaj sa „Fukoške pijace”, na primer, za sve nas koji nismo direktni deo tog podneblja i „te radnje”, osećaj je daleko „originalniji” i autentičniji. I neko, ako ne Tišma, morao je to sve da zabeleži i otme od zaborava. Makar u „pokušaju”.
Ovo maestralno zavirivanje u „srce tame”, anatomija (nad)realnog nasilja, na trenutke hrabro, većim delom suzdržano; kolorit su iz koga se oslobađaju do sada nedovoljno obrađene scene na domaćoj književnoj sceni. Osim u nekim delovima koje prepoznajemo iz prethodnih romana. Tu je neizbežni motiv jednog grada „Đurvideka”, pa jedan napušteni automobil, ili…
Svaka ispisana stranica krije u sebi minimalno-nekoliko nezaboravnih misli ili slika. Ako ne mora baš sve da vam se crta i, ako vam to ne smeta, možete da se oslobodite i sami izvlačite zaključke, toliko vam ovaj „tekst” pruža slobode i prostora. Nije valjda da mora sve da bude jasno na putu od tačke A do tačke B?
„Ud” kao čovek i „udoni” kao ljudi, pojmovi su, koje pomalo razočaran svojom i našom vrstom, koristi autor, pomenuti „skrivoman”. Skrivanje u pojmovima, dakle. „Dečja pamet”. Decentni humor na svakom koraku. Jedan primer: „Abgelinda Afrić… Čim je zinula, šarmantno se ukazala ona četvorka pod zlatnom navlakom.” Pa ko da ne poželi da upozna Abgelindu? Tišma zna da bude na trenutke zagonetno direktan.
I na kraju da vam odamo još jednu tajnu iz ovog remek-dela jedne male književnosti: „Crna kafa je suština, esencija svega…”
Mnogo dobra knjiga, ako znate da prepoznate prave vrednosti, slobodno tvrdim. Jedan veliki Tišma (Aleksandar) bilo je malo. Dobijamo još jednoga, koji mu se opasno primakao, a u nekim domenima ga i prestigao. Odavno mi nije bilo žao što se knjiga na 230 i nekoj stranici tako brzo završila. Morao sam da isčitavam i onaj deo s „Katalogizacijom u publikaciji…”, da bar malo produžim svoje oduševljenje i lični doživljaj.
Grozota ili… tragikomedija. Tragikomedija? Upravo tako. Ne gubite nadu.
Ostavite odgovor