music

Godišnji izbor više od 20 najboljih albuma i iz pera Miloša Cvetkovića.

Miloš Cvetković

nick

20. NICK CAVE & THE BAD SEEDS – PUSH THE SKY AWAY

Nick Cave na ovom albumu zvuči zamišljeno, možda pomalo i odsutno… I dok mu misli lutaju iz pesme u pesmu, dotičući se najraznovrsnijih tema, melanholija i mrak su sve vreme tu, možda malo prigušeniji tj. manje agresivni nego obično, ali je zato završnica albuma u vidu istoimene pesme prosto savršena.

 

nick

19. TANGERINE DREAM – FRANZ KAFKA: THE CASTLE
Tangerine Dream još postoje? I snimaju albume? Zapitaće se neki. Donekle razumljivoj sumnjičavosti da je reč o vožnji na čistu nostalgiju ovde srećom ipak nema mesta, pošto Tangerine Dream uz sve podsećanje na svoje najbolje dane (decenije) uspevaju da zvuk retro elektronike obogate za neke prigodno mračnije note. Kafkin Zamak je inače četvrti u serijalu albuma inspirisanih književnim klasicima.

 

nick

18. EELS – WONDERFUL, GLORIOUS
Novi Eels je zaista divan i božanstven, ma koliko to zvučalo (i bilo) preterano, ali E voli da preteruje, da se poigrava i povremeno provocira svojim tekstovima, koji mu najčešće služe za surovo autoseciranje. Međutim, na ovom albumu on zvuči znatno veselije, optimističnije… Uostalom, poslušajte npr. Peach Blossom.

 

nick

17. THE CRIMEA – SQUARE MOON
The Crimea su bili otkriće za mene, budući da pre 2013. nisam ni čuo za njih a ovo im je već treći album. Square Moon je dupli album, a među 22 pesme nema filera. Davey MacManus je postojano melodramatičan, ali uz preko potrebni smisao za humor (jedna pesma se zove Black Belt in Breaking Hearts).

 

nick

16. TORRES – TORRES
Jedini debi album na ovoj listi. Mlada Mackenzie Scott a.k.a. Torres poseduje glas koji lako ulazi u uši, dok iz pesama isijava čitav spektar emocija, kao i neka vrsta čudne urgentnosti koja grabi i ne pušta. Evo i dobrog primera.

 

nick

15. INQUISITION – OBSCURE VERSES FOR THE MULTIVERSE
Krajnji trenutak da se ova lista malo zacrni. Inquisition su veterani blek metal scene i uspeli su dugo da opstanu a da se pritom ne zaglave u kaljuzi samoponovljanja, ujedno izbegavajući i previše nagle promene u zvuku. Na najnovijem albumu su i dalje prisutne kosmičke teme kao i prepoznatljiv zvuk sačinjen od mnoštva pažljivo utkanih rifova koji sačinjavaju monolitnu, a opet i vrlo fluidnu celinu.

 

nick

14. LAURA MARLING – ONCE I WAS AN EAGLE
Sa 23 godine i sad već četiri albuma iza sebe, Laura Marling tek treba da načini makar i najmanji pogrešni korak. Kao da i slika pokušava da sumira (i predvidi) njenu karijeru u kojoj se ona (emotivno) ogolila, ali ne sasvim, sugerišući da još puno tek ima da pokaže (otpeva), pritom ostavljajući zauvek nešto od toga mašti slušalaca da sami domisle (osete, čuju) i popune prostor između stihova.

 

nick

13. THE RUINS OF BEVERAST – BLOOD VAULTS
Čudovište od albuma. Ovaj nemački bend je oduvek insistirao na sporom, monolitnom i često namerno prigušenom zvuku, kao da se muzika s mukom probija kroz najgušću moguću maglu ili da odjekuje iz dubine pećine. Na novom albumu je ta zvučna magla donekle razvejana, dugačke, atmosferične kompozicije i dalje dominiraju (svega tri pesme su kraće od 8 minuta), dok je kombinacija blek i dum metala možda i najizraženija do sada. Slušati u cugu.

 

nick

12. BOARDS OF CANADA – TOMORROW’S HARVEST
2013. je bila godina povratničkih albuma, i mada Boards of Canada nisu napravili toliku pauzu poput nekih drugih bendova (vidi ostatak liste) njihov novi album se očekivao sa priličnim nestrpljenjem. Boards of Canada i dalje zvuče toplije nego li neki drugi IDM savremenici (Autechre npr.) i mada je Tomorrow’s Harvest ambijentalniji album od prethodnih, nikada nije jednoličan, a svaka numera je poput male, unikatne razglednice iz nekog budućeg vremena .

 

nicknick

 

 

11. PAYSAGE D’HIVER – DAS TOR / LUSTRE – WONDER
Dvostruko mesto broj za dva donekle slična benda: švajvarski Paysage D’Hiver i švedski Lustre, dva primera vrhunskog ambijentalnog blek metala. Švajcarci su nešto mračniji i kroz četiri kompozicije probijaćete se kao kroz pravu mećavu, dok su Šveđani nešto manje zimski nastrojeni (jedna od četiri numere se na kraju krajeva zove A Summer Night), ali zato ništa manje atmosferični.

 

nick

10. CAMERA OBSCURA – DESIRE LINES
Pre nekoliko godina sam za album My Maudlin Career napisao sledeće: „Tracyanne Campbell ima predivan i jedinstven glas, stihovi su uvek zanimljivi, dok zvuk koji sve to povezuje na mene uvek ostavlja utisak vremeplova koji me baca pravo u pedesete. Pri čemu, ne bih rekao da se oni trude da budu previše retro, naprosto zvuče tako, i na svakom albumu uspevaju da očuvaju taj svoj prepoznatljivi zvuk a da to ne postane dosadno.“ Sve to bih mogao mirne duše da ponovim i za Desire Lines, album koji, rekao bih, u svom naslovu  nimalo slučajno referiše na pesmu benda Lush, jer upravo je to jedan od prideva kojim bi se mogla opisati Camera Obscura.

 

nick

09. ULVER – MESSE I.X-VI.X
Malo je bendova, poput norveškog Ulvera, koji mogu da se pohvale tolikim brojem  metamorfoza, a da sve to ne deluje poput lutanja. Od specifičnog, folkom prožetom blek metala na početku, pa do eksperimentisanja sa elektronikom, džezom, ambijentalnom muzikom i ko zna još čime… Ulver je ove godine najzad snimio album koji bi se grubo dao podvesti pod neoklasiku, ali je zapravo prilično unikatan i u okvirima tog žanra i predstavlja začudnu simbiozu između orkestra i elektronike, što se najbolje čuje u pesmi Son of Man.

 

prim

08. PRIMAL SCREAM – MORE LIGHT
More Light je najbolji album Primal Screama još od… pa sad, to dosta zavisi od ličnog ukusa, jer reč je o bendu koji iz albuma u album eksperimentiše sa zvukom: esid, bluz-rok, psihodelija, kraut-rok, nešto tvrđa elektronika u kombinaciji sa ništa mekšim gitarama… More Light ima da ponudi ponešto za sve fanove benda, i mada ovaj album nije novi XTRMNTR (malo albuma jeste) već je prva pesma od čak devet minuta dovoljna da im 2013. stoji kao veliki plus u karijeri.

 

prim

07. MAZZY STAR – SEASONS OF YOUR DAY
Puno je godina proteklo od prethodnog albuma Mazzy Star. Hope Sandoval i njen upečatljiv vokal postali su uzor mnogim mladim pevačicama koje su pokušavale da svojim glasom hipnotišu publiku, a sopstvenu stidljivost i krhkost u nastupu predstave kao nešto što nije nužno mana. Između drim popa, psihodeličnog roka, folka… ili kako bi se već mogla opisati muzika Mazzy Star, novi album je ponajviše na liniji nečeg što bi se dalo krstiti kao drim folk. Seasons of Your Day zvuči poznato, možda previše poznato, ali svakako ugodno poznato  – prepoznato.

 

prim

06. BITIPATIBI – LEŠNICI DIVLJI
Bez Mazzy Star možda Bitipatibi i ne bi postojao , ali uzori su tek donekle važni. Tokom ovih nekoliko godina koliko se čekalo na album, dok su internetom kružile demo verzije pesama, a kroz nekoliko živih nastupa bend pokušavao da pronađe svoj identitet, nešto se ipak iskristalisalo. Lešnici divlji, imenovan po pesmi koja se nije našla na albumu, uspeva da objedini zvuk demo pesama sa koncertnom izvedbom i svemu doda još jednu dodatnu notu psihodelije, kao i nešto čujnijih gitara kada je to potrebno. Pa ipak, Bitipatibi ne bi bio to što jeste bez klavijatura i vokala Une Gašić. Uostalom, pustite pesme kao što su: Mi smo od šećera, Letnja pesma… i pre svega završna – Teget, i pokušajte da se ne naježite u toku slušanja.

 

prim

05. GHOST – INFESTISSUMAM
Koketiranje sa satanizmom je danas, nakon više od dve decenije savremenog blek metala, nešto što je teško uzimati za ozbiljno, ma koliko neki bendovi i dalje na tome insistirali. Međutim, Ghost nisu blek metal bend, već se ponajviše nadovezuju na stari psihodelični rok/hevi metal, obogativši ga povremenim inkantacijama u slavu Satane. I da sve bude još čudnije, album zvuči izuzetno poletno, zarazno (Per Aspera Ad Inferi, Year Zero…), pa čak i karnevalski (Secular Haze), poput nečega što možete da pustite i vašim roditeljima koji će cupkati nogom dok iz zvučnika dopire Hail Satan! Infestissumam je zapravo metal verzija Politikinog Zabavnika, i to uopšte nije loša stvar!

 

prim

04. KITCHENS OF DISTINCTIONS – FOLLY
Najprijatnije iznenađenje ove godine. Za razliku od nekih drugih povratničkih albuma iz 2013. oko ovoga se nije diglo previše prašine. Možda i zato što Kitchens of Distinction nikada nisu postali toliko poznat i uticajan bend koliko su zaslužili, pa su tako uglavnom ostali dragi i bitni onima koji su nešto ozbiljnije uronili u vode alternativnog roka i šugejz muzike ranih devedesetih. Skoro dvadeset godina kasnije neke stvari se nažalost nisu promenile, pa je tako i Folly prošao nezasluženo nezapaženo. Neke stvari se pak nužno jesu promenile, pa je tako Folly album u kome se oseća protok godina i zrelost koja s njima dolazi, ali i jedna gotovo mladalačka energija u pesmama koje su setne, atmosferične i vrcaju od zaraznih melodija. Našlo se tu mesta čak i za jednu lepu posvetu Bowieju.

 

 

prim

03. ORANSSI PAZUZU – VALONIELU
Oranssi Pazuzu je jedan od najboljih argumenata u prilog tome da je blek metal danas postao jedan od najvitalnijih i najuzbudljivijih muzičkih žanrova, uprkos tome što je nastao na nekim prilično dogmatskim osnovama (koje su opet tada predstavljale svojevrsni vid bunta). Na svom trećem albumu ovi talentovani Finci nastavljaju sa svojim specifičnim psihodeličnim blek metal zvukom. Nakon dve kraće pesme koje uzburkavaju krv i lagano dižu tenziju sledi prvi vrhunac – Uraanisula (Rastopljeni uranijum) koja počinje tiho, da bi se neosetno zahuktala do trenutka u kome pesma opravdava svoje ime; a nešto slično se može reći i za epsku petnaestominutnu završnicu koja će vam još neko vreme odzvanjati u ušima.

 

prim

02. FUCK BUTTONS – SLOW FOCUS
Fuck Buttons su na trećem albumu donekle prečistili „buku“ sa prethodna dva izdanja, ali su i dalje daleko od benda čiji su elektronski pejzaži gostoljubivi za one koji nemaju previše iskustva u ovoj vrsti muzičkog avanturizma. Ali Slow Focus će nagraditi strpljivog slušaoca. Počevši od numere koja se prigodno zove Brainfreeze, pa preko Year of the Dog u kome se u jednom momentu čuju odjeci Philipa Glassa, pa do Sentients kada shvatate da slušate saundtrek za neki nepostojeći SF film, konačno dolazimo i do najbolje numere na albumu koja se zove Stalker (sasvim u skladu sa prethodnom asocijacijom). Desetominutno remek-delo kojim se prelazi granica poznatog Svemira. Nakon toga sledi epilog od isto toliko minuta. Povratka nema.

 

 

prim

01. MY BLOODY VALENTINE – M B V
Od jednog od najočekivanijih albuma već više godina, pa preko fantomskog albuma za koji više niko nije verovao da će ikada čuti, pa sve do iznenadnog ukazanja koje posle toliko zanovetanja naprosto mora da razočara imajući u vidu očekivanja… Odnosno, da li je baš tako? My Bloody Valentine su se nakon više od dvadeset godina vratili albumom koji ne pokušava da ponovo izmisli šugejz ili da postane muzički kamen međaš. Umesto toga snimili su naprosto novi album, kao da je sad 1993. a na 2013. i gotovo je neverovatno koliko jedan tako jednostavan pristup ima smisla i funkcioniše. Kad pustite  M B V dočekuju vas poznati zvuci koji su dovoljno definisani da nećete tek tako pobrkati nove pesme sa onim na starim MBV albumima, ali se isto tako prirodno nadovezuju na Loveless da se od toga skoro naježite. Nakon prve tri pesme sledi kraći ambijentalni intermeco, a nakon njega drugi blok u kome se krije dragulj u vidu In Another Way (ako je moguće nekoga hipnotisati pesmom, ova je dobar kandidat), i na kraju sledi završnica (poslednje dve pesme) u vidu buke & besa da vas izbaci iz transa. Svi mi koji smo propustili Loveless te 1991. tako smo ove godine dobili novu šansu i album koji će da se sluša i narednih godina.

povezano:

Filmsko putešestvije kroz 2013. godinu Nikole Gocića
Skidanje srpskog rokenrola s aparata Branka Rosića
Liste najboljih albuma, filmova… iz 2013

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  •  
  •