hrgiger

Delo švajcarskog umetnika Hansa Rudolfa Gigera koji je preminuo u maju ove godine ostalo je na brisanom prostoru između moderne umetnosti i ostrašćenog kulta koji je inspirisala njegova zaista zaguljena mašta

Kristina Đuković

Kult su sa pravom stvorili Gigerovi radovi sakupljeni u knjizi „Nekronomikon“ koji živo prikazuju mučne kontrakcije dvadesetog veka koji iznova izbacuje posteljicu haosa i otuđenja. Možda to nije bilo dovoljno za nacionalne muzeje, ali ono oko čega se slažemo je da je Gigerova vizija oduvek tražila put u treću dimenziju, pa je najpre i prepoznata u svetu pokretnih slika.

Otuda je i danas prva asocijacija na pomen Gigera – jedno od najupečatljivijih filmskih čudovišta iz kultnog filma Osmi putnik. Iz perspektive savremenog trenutka kada horor na filmu nastaje pomoću kompjuterskih efekata, Gigerova organska upletenost u nastanak čitavog univerzuma strane planete na koju nabasa trgovački svemirski brod Nostromo deluje još veličanstvenije.

Umesto pravljenja budućih plastičnih igračaka, reditelj Osmog putnika, Ridli Skot, dozvolio je da klica Gigerovog biomehaničkog sveta zarazi čitav film. Gigerove slike koje pronalaze nadrealne i hororične kopče između anatomije ljudskog tela i mašina, u pejsažima nalik fatamorgani praistorijskog čoveka kom se priviđa megalopolis budućnosti, utisnule su kičmeni stub Osmom putniku koji će kasnije prerasti u kultnu franšizu.

Iako žanrovski film oslonjen na matrice B produkcije, te nastao sa idejom da sledi recept Ratova zvezda, Osmi putnik je, zahvaljujući Skotovom prepoznavanju snage u Gigerovom nadrealnom univerzumu sačinjenom od plastelina, delova za rols rojs i zmijskih koža, prepoznao potpuno novi, unutrašnji Svemir, daleko manje poznat i daleko više zastrašujući od sjajnih svemirskih konzola u ondašnjim bioskopskim hitovima.

Gigerova vizija, duboko ukorenjena i inspirisana delima Hijeronimusa Boša, Frensisa Bejkona i Dalija, a koja je kasnije inspirisala autore kao što je Vilijam Gibson, otac sajberpanka, snažna je i iskrena povratna poruka iz unutrašnjeg putovanja u nepoznato. Poruka da je ono što nas najviše plaši zapravo naše sopstveno biće kojim tek povremeno promiču izobličene slike spoljnog sveta.

Ipak, treba pomenuti da je uverljivost Gigerovih košmarnih predstava agresije i otuđenja u oklopu sve savršenije tehnologije dvadesetog veka, najpre prepoznata od strane autsajdera ondašnje mejnstrim kulture – metal muzičara poput Celtic Frost i Carcass kao i prog rok atrakcija poput Britanaca Emerson Lake & Palmer i francuske grupe Magma za čije albume je Giger radio epohalne naslovnice. U nekim slučajevima poput unutrašnjeg postera za album Frenkenchrist grupe Dead Kennedys Gigerova dela su završavala na sudu. Baš kao što su religiozni fanatici tražili da se osudi Osmi putnik, jer su u dizajnu vanzemaljske matice prepoznali delo Satane.

U jednom trenutku svog života, americki pisac Lavkraft, inače Gigerova inspiracija, rekao je da, ako bi iko ikada pokušao da zaista napiše Nekronomikon, razočarao bi sve one koji su treptali pred samom idejom o ovoj kriptičnoj tvorevini. Međutim, Hans Rudolf Giger je možda bio i najbliži ovoj utopiji i daleko od toga da nas je razočarao. Možda samo uplašio.

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  •  
  •