Veštičarke i bičarke – Aleks de la Iglesija

Aleks de la Iglesija je od početka svoje karijere, pa do svog najnovijeg filma, bio i ostao “l’enfant terrible” savremenog španskog filma

Đorđe Kalijadis

Savremeni španski film nam je devedesetih godina, kada smo bili pod sankcijama, omogućio najbolji pogled sa prozora kroz koji smo mogli videti Evropu i sve ono zanimljivo što se tada dešavalo u njoj. Dobro, možda malo preterujem jer smo imali i video klubove sa uvek svežim piratskim kasetama holivudskih hitova i evropskih art-filmova, ali Španci su se davali u bioskopima i to je bilo ono što nam je ostavljalo utisak da nas nisu baš svi odbacili i zaboravili. Tako smo otkrili Pedra Almodovara, Bigasa Lunu, Fernanda Truebu, Raj Lorigu, kao i druge španske autore od kojih su danas mnogi postali klasici. Aleks de la Iglesija je od početka svoje karijere, pa do svog najnovijeg filma, bio i ostao “l’enfant terrible” savremenog španskog filma. Moj prvi susret sa ovim autorom desio se preko filma Sudnji dan koji je iznedrio jednu vrstu brutalno dobrog i inteligentnog humora kakav do tada nije viđen u evropskom žanrovskom filmu. Kasnije sam se potrudio da pogledam i druge filmove koje snimio, ali priznajem da još uvek nisam odgledao sve.

Njegov najnoviji film Veštičarke i bičarke kojim je otvoren ovogodišnji Festival španskog filma u DKC-u je još jedno delo koje ima prepoznatljiv de la Iglesijin rukopis. Hoze (Hugo Silva) i Antonio (Mario Kasas) su žrtve velike ekonomske krize. Obojica su ostali bez posla. Jedan je razveden i plaća alimentaciju, drugi je indisponiran jer mu je devojka uspešna advokatica koja svakog dana očekuje da je po povratku kući sačeka ručak na stolu. Posle komične pljačke, u kojem su učestvovala još dva patuljka i Hozeovo maloletno dete, kreće jurnjava bez prestanka. Bežeći od policije, zajedno sa kidnapovanim taksistom i njegovim klijentom, zaglavljuju u mračnoj šumi Navare u gradu Zugaramurdi, u kojem živi pleme žena-veštica (Karmen Maura, Karolina Beng, Santjago Segura) koje se hrani muškim mesom.
U Sudnjem danu Iglesija koristi horor kao obrazac za metafizičko preispitivanje religije, dok je u Vešticama i bičarkama crna horor-komedija obrazac za preispitivanje muško ženskih odnosa, radikalnog feminizma i zatupastog falocentrizma. U svakom slučaju sve je to neverovatno bizarno, duhovito, politički nekorektno i nadasve zabavno. Dobar razlog za odlazak u bioskop.

Aleks de la Iglesija je autor koji nam može poslužiti kao primer, na osnovu kojeg se može videti konstruktivan uticaj holivudskog na evropsko, i da jedno, nužno ne isključuje drugo. Prepoznaćete uticaj i povratnu reakciju kojom želi da komunicira sa Dejvidom Linčom, Kventinom Tarantinom i Piterom Džeksonom. Kakav je ishod te komunikacije, proverićete sami.