Filomena – Stiven Frirs
S obzirom da je najnoviji film britanskog reditelja snimljen prema istinitoj priči, lako se moglo skliznuti u patetiku i jeftine emocije. Frirs je vešto izbegao tu klopku
Rekao bih da je Stiven Frirs, za razliku od Kena Louča i Majka Lija, jedan od onih britanskih autora, koji se jako dobro snalaze u vodama glavnotokovske produkcije. Holivudski izleti mu dođu kao kolačić ili neka vrsta ratničko-zanatskog kaljenja, u svetu u kojem obično producenti određuju pravila igre, i u kojem moraš biti dovoljno pametan i nametljiv kako bi provukao svoju autorsku ideju. Stiven Frirs je režirao nekoliko sjajnih filmova, kako autentično britanskih, tako i par holivudskih, od kojih se neki mogu oceniti kao briljantni (Opasne veze, Semi i Rouz se tucaju), a neki kao ostvarenja korektnih umetničko-bioskopskih dometa (High Fidelity, Kraljica, The Grifters). Njegov poslednji film Filomena je jedan od onih filmova koji spadaju u ostvarenja koja su nalaze između gore navedenih kategorija. Nisu remek-dela, ali su iznad proseka i ostavljaju jako dobar utisak. Rađen je prema knjizi BBC novinara Martina Siksmita The Lost Child of Philomena Lee.
S obzirom da je snimljen prema istinitoj priči, čija je sadržina takva, da se lako moglo skliznuti u patetiku i hvatanje publike na jeftine emocije, Frirs je vešto izbegao tu klopku i samu priču, na jedan odmeren način, izveo do samog kraja. Filomena (Džudi Denč) je starija žena koja polazi u potragu za svojim detetom, koje je “rodila u grehu“ kao tinejdžerka, a koje su časne sestre manastira, u kojem je kao grešnica našla utočište, prodale nekim bogatim Amerikancima. U toj potrazi joj pomaže cinični novinar (Stiven Kugan), kojeg poznanstvo sa Filomenom na određeni način menja, i pomaže mu da i sam počisti sopstveni haos u duši. U pitanju je jedna od onih toplih ljudskih priča koje završavaju sa jakom katarzom. Savršeno odigrane uloge sjajne Džudi Denč i apsolutno briljantnog Stivena Kugana sa šarmom sofisticiranog i ironičnog britanskog džentlmena, čine ovaj film još većim nego što jeste. Budite sigurni, da ćete za ono što od emocija budete dali tokom ove projekcije, sigurno dobiti natrag i nećete se osetiti prevarenim. Osim toga, ovo je priča koja dovoljno glasno i precizno upućuje kritičko pismo katoličkoj crkvi, koje ni malo ne zaostaje za pismom mladog Louča, koje je pre nekoliko godina na istu adresu uputio filmom Oranges and Sunshine.
Ostavite odgovor