Filomena (Philomena, 2013) – Stiven Frirs
Bolna tema hiljada i hiljada žena koje su kao i Filomena ropski radile u manastirskim perionicama, a mnogima su uništeni životi jer su bile „grešne” i rodile decu van braka
Milja Lukić
Očekivala sam srceparateljnu priču, što mi uopšte ne bi smetalo, s obzirom na to da se radi o potrazi za detetom koje je majka „ostavila” 50 godina ranije. Međutim, ni traga patetici, nijednog momenta nisam bila na ivici da pustim suzu. Film me je zamislio, što mu je najbolja preporuka za gledanje. Pre šest godina Đorđe Kalijadis je već prikazao ovaj film očekivano odlično.
Ukratko, Filomena Li je zatrudnela kao tinejdžerka, u Irskoj, 1952. godine. Kao „posrnula žena” poslata je u manastir Eoskra, a dete joj je oduzeto. S novinarom Martinom Siksmitom ide u Ameriku kako bi pronašla izgubljenog sina, a Siksmit će sve pretočiti u knjigu.
Glavna tema filma koji otvara i mnogo drugih tema za razmišljanje, ipak nije potraga za detetom, ma kako čudno zvučalo, već priča o licemerju, dobru i zlu, upitnosti religijskog vaspitanja, same religije uopšteno, grehu, pravdi, pravednosti, milosrđu, toleranciji, kazni i praštanju. Što reče moja bivša drugarica: „Kako je to bilo duboko u njoj, to katoličko vaspitanje i vera u Boga”, iako su joj uradili… sve to što su joj uradili. Kako je teško da okreneš naglavačke sve ono čemu su te učili i na čemu se (naizgled) zasniva društveno ustrojstvo, red i moral – na apsolutnom autoritetu koji svaki put u praksi pokaže svoje ružno, zlo lice. Baš svaki put, a i dalje slovi za „ispravno”, „čisto”, „dobro”…
Reči časne sestre Hildegard koja u svom odgovoru zašto ni u poslednjim danima čoveku koji umire nije pružila makar utehu saopštivši mu istinu, poenta su filma. Ona zlobno, sitničavo i jadno (ubeđena da je u pravu i ljuta što je tako nešto uopšte i pitana) saopštava kako se celog života trudila da bude „čista”, da izbegne „zlo”… a sve te devojke koje su rodile decu „u grehu” treba da ispaštaju, i to sve više što su više uživale. Tu se zatvara krug. Na početku uspovesti novinaru majka koja je „dala” dete (fantastična Džudi Denč) kaže kako je uživala, i da je to kazna. Nije ni znala koliko seks može da bude lep, kako nije ni znala da ima klitoris… I ona „kaznu” za toliko uživanje prihvata.
Priča je zasnovana na istinitom događaju (opisan u knjizi Martina Siksmita The Lost Child of Philomena Lee – Izgubljeno dete Filomene Li) što obično nije nikakva preporuka jer je život mnogo loš scenarista (smisli ono što ni najluđa mašta ne može i pri tom je mnogo nebuloza u radnji), ali ovaj put je upravo to preporuka. Verovali ili ne, ovako nešto postoji! Iza svih tih ustanova koje nam „pomažu” sede neki mali, zli, sitničavi ljudi koji nam uništavaju živote, a mi im se klanjamo jer smo ih proglasili za uzore dobrote. Sic! Ko u sebi nije otkrio Boga, mora da se krije iza crkve, braka… svih tih zidova koji ne dozvoljavaju da neko uznemirava predstavnike u njihovoj „humanoj” misiji „popravljanja” čoveka.
Stiv Kogan, koji igra Martina Siksmita, intelektualno arogantnog i „superiornog”u odnosu na Filomenu, odlično se snašao u ulozi iako je izvorno komičar. Do kraja filma kroz razvoj dijaloga, i on je ponešto naučio od Filomene – da bude životno mudriji, skromniji i da prašta.
I pre nego što je izašla Siksmitova knjiga i nastao ovaj film, bolna tema hiljada i hiljada žena poput Filomene izašla je na svetlo dana u Irskoj. One su ropski radile u manastirskim perionicama, mnogima su uništeni životi, pa je irska vlada morala da pregovara o odšteti za te žene.
Ostavite odgovor