Filmovi s plesom


Filmovi s plesom uglavnom se svrstavaju u laku zabavu. Da li je baš tako ili ples može imati i neku drugu funkciju osim da zabavi?


Milja Lukić

Filmovi s plesom obično su potcenjeni što se umetničkih dometa tiče, svrstavaju se u drugu i treću kategoriju (nije isto što i B i C produkcija), i filmski znalci uglavnom ih pomenu tek ako ostvare komercijalni uspeh. Mada, neki filmovi s plesom imali su čak i odlične scenarije, igrali su glumci iz prve postave… Sve to nije dovoljno da budu tretirani kao i „normalni” filmovi.

Njima se bave uglavnom oni kojima je ples blizak bilo profesionalno ili rekreativno, a običnim gledaocima odlična su zabava za ubijanje dosade.

Da nije sve crno-belo, mora se napomenuti da su pojedine plesne tačke iz tih filmova ostale za večnost. Više se takvi filmovi i ne gledaju u celini već samo njihovi plesni delovi. Ko još ne zna za najbolju plesnu solo tačku prikazanu na filmu, po mom mišljenju, u kojoj Džin Keli pleše na kiši?

Iz Pevanja na kiši najviše je plesnih delova koje su u kasnijim filmovima i muzičkim spotovima kopirali svi koji su stigli.

 

Mjuzikli ili „normalni” filmovi?

Filmovi s plesom suštinski su filmovani mjuzikli, nešto kao modernizovane Zigfridove revije iz tridesetih godina prošlog veka, međutim, sve je više filmova u kojima ne dominira ples, ali je njihov integralni deo i doprinosi da film bude zabavniji i životniji, kao, na primer, u Almodovarovim Visokim potpeticama ili u francuskom filmu Nedodirljivi (Intouchables) ili u Tarantinovim Petparačkim pričama ili… Delovi s plesom su minimalni, ali pamtljivi. Pamtljivi čak i onima koje ples ne zanima.

U Nedodirljivima sve postaje (skoro) normalno od trenutka kad negovatelj zapleše na proslavi rođendana: umesto očekujuće dosadnog koncerta klasične muzike, atmosfera se otkravljuje, nema pritajenog sažaljenja prema invalidu. Iako je film sve vreme na ivici da sklizne u patetiku i s vremena na vreme se zapitate „zar ovo nije kliše do klišea?”, od trenutka plesa sve postaje realno i – odlično.

Ponekad ples, iako dobar, dodaje komičnu i simpatičnu notu, kao u filmu Get Smart.

Nekim filmovima s plesom tema je – ples. Verovatno je najpoznatiji Prljavi ples, ali je njegov nastavak (da li je nastavak?) plesno bolji. Tu su i Lak za kosu, Footloose, Groznica subotnje večeri…

U Dance With Me Vanesa Vilijams „podučava” partnera mambo-ritmu: Je’n, dva, tri, levo, je’n, dva, tri, čet’ri, okret… On je ne razume, ali, kad počne da pleše, vidi se ko je majstor. On pleše srcem, sva duša mu se pretvorila u pokret koji prati ritam muzike. Nema tog osećanja koje se pokretima ne može iskazati, naravno, pod uslovom da – plešete. Vrhunski su odigrani svi plesovi u ovom filmu, i nisu nikakav višak: i paso doble, i ča-ča-ča, i rumba (najerotični ples, tek posle sledi tango), i salsa, i samba… Uzgred, svi latino plesovi imaju afro ritam kao osnovu.

 

Malo istorije

Svako doba imalo je svoj najpopularniji ples. Kad su pokretne slike dobile ton, stepovanje je bilo najmodernije. Doduše, popularno je i danas jer je deo irskog folklora.

Ubedljivo najbolje stepovanje je u filmu Tap, a sve sami veterani, uključujući i Semija Dejvisa.

Ipak, u prvim filmovima sa zvukom, tango je odneo primat. Verovatno zato što je to ples s elementima erotike, a erotika je uvek bila dobitna kombinacija.

U Mirisu žene Al Pačino govori devojci koja na njegov poziv na ples odgovara kako se boji da ne pogreši: U tangu nema grešaka, nije kao u životu. Jednostavno je, to je ono što tango čini sjajnim.

Najbolji tango otplesao je Antonio Banderas s partnerkom u Take the Lead.

Taj tango plesno je bolji i od onog u Maska Zoroa, možda upravo zbog toga što je prvi ples bitan za radnju, a drugi je više „a sad malo plesanje”.

Kolin Firt i Džesika Bil otplesali su tango na muziku valcera, najlepšeg – Šostakovičevog čuvenog br. 2, u filmu Laka vrlina.

Korake u plesu treba znati, zato ljudi valjda i pohađaju plesne škole, ali rođeni plesači kažu da se samo prepuste muzici i plešu po osećaju. Na primer, prvi je bio čarlston, ali je sve počelo od svinga, poput Prvi je bio Puškin, ali je sve počelo od Gogolja. Za tvist, koji je došao posle svinga, oni koji (ni)su upoznati s plesom, reći će da je to u stvari bio početak, prava plesna revolucija. Ali, da se ne zavaravamo, tvist se samo nadovezao na sving-korake, bar što se plesa tiče.

Sving je, bar po mom mišljenju, najoriginalniji ulični ples, i nije bio samo ples, već i oličenje sveobuhvatne građanske pobune. Imao je „nesreću” da su ga iznedrili crnci iz SAD (ne pričajmo bajke kako nema rasizma) i rodio se uoči Drugog svetskog rata. Posle WW2 ušetao je tvist kao „novi” ples, a u stvari je kopija svinga. Igrali su ga belci, nametnut je kao simbol posleratnog vremena.

U filmu Swing Kids oličena je suština svinga kao simbola jedne slobodarske ideje, i upravo je on, iako predodređen za simbol vremena u kome se odvija, poslužio kao antiteza mračnom vremenu nadirućeg nacizma. Odličan je ples, a odličan je i film, udara pravo u stomak. U ovom filmu ples uopšte nije namenjen lakoj zabavi, naprotiv.

Flešdens je jedini film od kasnih pedesetih/ranih šezdesetih godina s plesom, koji je prikazao novi, autentični ples – brejkdens.

 

Preteče muzičkih spotova

Klasika – Fred Aster i Džindžer Rodžers, pa filmovi iz 50ih godina s Elvisom Prislijem, iz čijih su „filmski prikazanih pesama” nastali etaloni za potonje muzičke spotove od kraja osamdesetih naovamo. U stvari, svi njegovi filmovi su kao „nečim” povezan niz muzičkih spotova. Filmova, čast izuzecima, skoro niko se i ne seća, ali su zato njihovi delovi, odnosno spotovi, i dan-danas popularni. Sigurno svi znate onaj s En Margaret ili iz zatvora, da pomenem najpoznatije.

 

Odlični plesači među glumicama i glumcima

Glumci: Gregori Hajns, Patrik Svejzi, Kristofer Voken, Antonio Banderas, Kris Evans, Pol Rad, Sem Rokvel (sećate ga se iz Zelene milje – apsolutni negativac), Džon Travolta, Kevin Bejkon, Hju Džekmen (odlično stepuje), Čening Tejtum…

Glumice: Sofija Loren, Ketrin-Zita Džons, Penelope Kruz, Širli Meklejn, Šerliz Teron, Brižit Bardo, Dženifer Lopez…

Ketrin-Zita Džons i Brižit Bardo bile su nesuđene balerine (izuzetak je Odri Hepbern, koja je takođe nesuđena balerina, ali ni u jednom filmu nije otkrila taj talenat) i jedna prava balerina za koju se ispostavilo da ume i da glumi – Lesli Keron. Zanimljivo je da Lesli u filmu Amerikanac u Parizu iz 1951. igra Lizu Buvije, a sledeće godine se budući predsednik SAD upoznaje s prezimenjakinjom Džeklin koja će mu 1953. postati supruga i kasnije prva dama SAD.

Rita Hejvort je na početku karijere bila plesačica. Jedina je glumica koja je imala solo plesne tačke i sa Fredom Asterom i sa Džinom Kelijem. Pritom, zaista je talentovana za ples, očigledno je „na prvu”.

 

Pozajmice

Priča sa zapadne strane nastala je na osnovu mjuzikla i po ugledu na radnju u Romeu i Juliji. Ovde se bavimo plesom, i tek da napomenem da plesna koreografija nije identična, ali bode oči koliko je Kristina Agilera u spotu za Can’t Hold Us Down s malim dodatkom brejkdens-elemenata iskopirala Priču.

U Sweet Charity osnovne melodije filma su: The Aloof, The Heavyweight i The Big Finish, čiju koreografiju Bijonse u spotu za Get Me Bodied kopira bez ikakvog pokušaja prikrivanja. Išla je dotle da ima i potpuno istu frizuru kao glavna plesačica iz Sweet Charity.

I Love Melvin počeo je da se prikazuje 1953, u martu, a plesna tačka s pesmom Lady Loves je kasnije besramno iskopirana u Madoninom spotu za Material Girl. Madona je izjavila da je „kopirala” Merilin Monro iz filma Muškarci više vole plavuše, film koji je počeo da se prikazuje takođe 1953, ali u julu. Ko pažljivije gleda, lepo vidi da je ovo plesna kopija Debi Rejnolds, a ne Merilin Monro. Mada, Debi Rejnolds bolje pleše od Madone, a van svake sumnje i bolje peva.

Koreograf za I Love Melvin je Robert Alton, brojdvejski i filmski koreograf koji je otkrio Džina Kelija i, slobodno se može reći, napravio od njega zvezdu, između ostalog. Koreograf za Muškarci više vole plavuše je Džek Kol, takođe filmski i brodvejski koreograf, najpoznatiji kao začetnik džez-plesa, jedan od učenika bio mu je i čuveni Bob Fos. Uglavnom je radio s glumicama, Riti Hejvort bio je i partner u filmovima.

Danas je najbolji filmski koreograf Maksim Kaževnikov (nekad bio plesni (i bračni) par s Julijom Zagarjučenko), ali više je angažovan u emisijama s plesom, poput Ples sa zvezdama nego na filmu. Čekamo naslednike Roberta Altona, Džeka Kola, Džina Kelija, Boba Fosa, Maksima Kaževnikova… Čekamo i nove plesove i koreografije, kopiranja su postala zamorna.

Za kraj, prava plesna poslastica – Mihail Barišnjikov i Gregori Hajns u filmu Bele noći.

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  • 1
  •  
    1
    Share