Domaće – Adrijan Sitaru

Posredi je film koji nećete uhvatiti za udarnu repliku, za ključnu scenu – apsolutno će vam promaći sve izuzev smeha nad životom kao takvim

Kristina Đuković

Rumunski filmovi vode glavnu reč na evropskim, ali i prekookeanskim festivalima. Nije moguće tačno utvrditi da li je posredi glad za suvorealističkim prikazom svakodnevice običnog, malog čoveka za kojim je gladan Zapad, omogućio Rumunima da izvezu svoja mala remek-dela bio presudan. Ili je u pitanju prosta činjenica da kulturno-politička zbivanja koja velikim talasima grabe sa Zapada izbacuju pojave koje se najočiglednije ocrtavaju na dokovima Srednje i Istočne Evrope, pa ih umetnici odande lakše uočavaju. U svakom slučaju, prastari mit o gladnom Evropljaninu, spasenom od popularne kulture, istim tek komično okrznutim, danas svakako živi. I biva prepoznat u svetu.

Međutim, pred navalu filmova koji će biti prikazani na FEST-u, kao nekakvoj meki za umetnički, evropski film u Beogradu, prisećamo se jednog rumunskog filma koji je izigrao ulogu tragičnog predvodnika pogrebne svite čovečanstva. Za razliku od Kristijana Munđijua kao najpoznatijeg predvodnika rumunskog novog talasa, Sitaru se, u svom krajnje prostom naslov “Domaće” bavi komedijom u skromnom televizijskom formatu.

Dok se većina evropskih autora takmiči u isporučivanju što većeg smeća iz svojih domicilnih sredina ne bi li fascinirali strane distributere i selektore festivala na Zapadu, zaboravljaju da je jedno od osnovnih pravila sklapanja priče – uočavanje drame u detaljima, tragedije u komediji i, jednostavno, praćenje toka običnog, svakodnevnog života.

Adrijan Sitaru shvata ovu kontradiktornost, ovo prikradanje života koji uvek prepada i čoveka ostavlja nespremnim da da odgovore na velika pitanja. U tom nesporazumu nastaju komedije ispotiha kakve su pisali Čehov, Kišon ili Karver. Oni su shvatili, a Sitaru to poštuje, da se veliki prevrati u životu zbovaju u elipsama, u međuvremenu, ubijajući polako i natenane. Bez pompe i velike metafore o smislu života.

Otuda, u svom filmu svakako televizijskog formata koji slici daje određenu dozu sindikalnog, Sitaru koristi životinje kao mekgafin, poglavito domaće životinje dovedene u male stanove da, kao posrednici, posvedoče o svakodnevnim malim tragedijama i propadanjima.

Veliki događaji kao što je smrt deteta, razvod ili radikalna porodična svađa, samim tim, odvijaju se u pozadini, dok u prvom planu ostaju prozaični događaji kao što je klanje kokoške u građanskom stanu, zbrinjavanje kanarinca za kog je zapeo najmlađi član porodice ili briga o kučetu. U pitanju su altmanovski trikovi pričanja priče iz druge ruke, iz pozadine, iz trećeg plana.

Posredi je film koji nećete uhvatiti za udarnu repliku, za ključnu scenu – apsolutno će vam promaći sve izuzev smeha nad životom kao takvim.