Digitalni Tarkovski – Metahaven (Strelka Press)
Tarkovski je u božanskom smislu obrađivao „mistični karakter” vere, dok je Šveđanin Bergman posmatrao „čoveka pod lupom” i međuljudske odnose u religioznom kontekstu
Darko Doni
Svetovi realnog i imaginativnog iskustva sučeljavaju se konstantno i bez obzira koliko čvrsto želimo da stojimo na svoje dve noge. Ljudi sve češće i intenzivnije provode svoje dragoceno vreme uz mobilne uređaje. Nema se toliko strpljenja za filmove i knjige, umetnost. Informacije se ne proveravaju, serviraju se. Sve je teže u moru podataka pronaći pravi odgovor i putokaz za svakodnevna pitanja.
Knjiga Metahavena, holandskog dizajnerskog dvojca, Vinca Kruka i Daniela Van Der Veldena, proučava delo velikog sovjetskog režisera Andreja Tarkovskog i implikacije i poruke koje možemo da izvučemo iz jednog konteksta u drugi i prebacimo ih u savremenost.
Prosečan odrasli Amerikanac provodi dnevno dva sata i pedeset i jedan minut na svom mobilnom telefonu. Slične su brojke i u Kini i u drugim delovima sveta. Film Stalker traje dva sata i četrdeset i tri minuta. Kinematografsko iskustvo koje sačinjavaju scene, zvuci, pokreti, interakcije i vremenski intervali, u intelektualnom smislu, iako vidno usporeni, predstavljaju bogatstvo, pa i duhovno saznanje. Dok se to za mobilne uređaje ne može tvrditi s istim čvrstinom i sigurnošću, osim ako vam možda zarada i materijalna egzistencija ne zavise od tih uređaja. Dakle, ako baš ne znate tačno i kako stvari u tom virtuelnom svetu funkcionišu, gubite više nego što dobijate.
Dok Elon Maski i Mark Zuckerberg predlažu da se naši mozgovi direktno priključe na društvene mreže, Metahaven rešenje vide u usporavanju vremena i otkopčavanju s aplikacija. Reed Hastings, lider Netfliksa, svoju najveću konkurenciju ne vidi u drugim striming servisima nego u spavanju. Stalno nam nešto nude neke za male pare, gugl i „besplatno”, a pitanje je da li ćemo u skoroj budućnosti biti u stanju i toliko da zaradimo, pa i fizički da postignemo. Usporavanje je otpor. Usporavanje je nada.
Ne može se reći da je Tarkovski bio šampion u laganim kontemplacijama i promenama ritma i fotografije. Vorhol je snimio svog ljubavnika Johna Giorna dok spava i delo u kome se ništa formalno ne dešava, trajalo je čitavih četiri sata i dvadeset i jedan minut. Veliki napor za publiku koji jača snagu percepcije, pa i leđne mišiće dok sedimo.
Veštačka inteligencija iz entropije izvlači red i redosled, uniformiše spoljašnji svet, dok film živi u momentu gledanja, izvlači privremene relacije iz „onoga pre” i „onoga što sledi”. Film je iskustvo života, dok je veštačka inteligencija samo manje ili više uspešna kopija filma.
I sam film koji je napustio bioskopske dvorane, promenio nekoliko formata i veličina, i kvantitativno i kvalitativno, pružajući nam mogućnosti da pravimo pauze, preskačemo ili gledamo ga s reklamama, prolazi kroz svoju revoluciju, evoluciju i degeneraciju.
Između debitantskog ostvarenja, Ivanovo detinjstvo iz 1962. godine i Žrtvovanja iz 1986, desilo se mnogo toga. Umro je Staljin. Anticipiran je i raspad Sovjetskog Saveza. Svih šest ostvarenja Tarkovskog snimano je s minimalnim sredstvima, u jednom ili dva pokušaja za svaku scenu. Sve je prolazilo nemilosrdnu cenzuru, ali i bilo mnogo mudrije od nje. Pokazuje današnje vreme, kad nam servirane slobode zatvaraju vrata percepcije i otupljuju maštu i kreativnost.
Ne tako lak za stomak i za varenje, opus Tarkovskog je prevazišao sistem osuđen na propast. Kao što su i ovi sistemi kojima se danas odupiremo i koji nas nadživljavaju samo forma nečega što će tek da nam sledi.
Tarkovski je u božanskom smislu obrađivao „mistični karakter” vere, dok je Šveđanin Bergman posmatrao „čoveka pod lupom” i međuljudske odnose u religioznom kontekstu.
Za film Ogledalo kaže se da je jedva uspeo da se desi u Sovjetskom Savezu, dok mu ni toliko na Zapadu ne bi pošlo za rukom. Pun asocijacija, senzualni poziv da se iz mnoštva fragmenata ostvari celina, Ogledalo ide cik-cak, od metafora ka karakterima i od karaktera ka metaforama. Ukratko, remek-delo ljudskog uma, iako za veliku većinu potentne publike, realno rečeno, nepristupačna i lepa umetnost. Bolje je od sudokua. Može da se prepozna i zaplet, samo su potrebne moždane ćelije malo da se napregnu. Uostalom, kao i kod Stalkera i Solarisa. Čovek ima slobodu da sâm izvodi zaključke i da menja ono što mu se servira.
Citate Tarkovskog nalazimo u delima Alejandra Gonzalesa Inarritua, u Drvetu života Terenca Malika, Blade Runneru 2049… Struka ga obožava. Samog Tarkovskog na Zapadu slabije može da prati publika, uglavnom, zahvaljujući asimetričnom pristupu Zakonu o autorskim pravima između Rusije i ostatka industrijskog sveta.
Život je postao bioskop. Poligon koji božanskim silama pokušavaju da otmu veliki filmski i kojekakvi studiji, tehnološki koncerni i konglomerati, digitalni mediji i gurui. Priča bez kraja, u kojoj igramo samo male i epizodne uloge. Nesposobni da vladamo onim što nam je u ovom trenutku najvrednije, sopstvenim vremenom.
Ostavite odgovor