Brada natopljena krvlju – Daniel Galera (Geopoetika)


Dok čitate roman Brada natopljena krvlju, imate utisak da je pogođena svaka nota


Đorđe Kalijadis

Roman Brada natopljena krvlju brazilskog pisca srednje generacije Daniela Galere, sigurno je jedan od romana savremene književnosti koji zaslužuje ozbiljniju čitalačku pažnju, a koja se na našem terenu, rekao bih, nije dogodila. Odsustvo te pažnje možemo pripisati opštoj hiperprodukciji svega i svačega, koja nije zaobišla ni književnost, ali to je već nešto što bi zahtevalo posebnu temu.

Upoznati Bezimenog, glavnog junaka priče, značilo bi upoznati se s neobičnim čovekom osobenog karaktera. Džoni Štulić je u jednoj svojoj pesmi napisao stih „kažu ukus je karakter, a karakter sudbina”, što bi se na neki način moglo prišiti glavnom liku ovog romana. U pitanju je triatlonac, sportista, profesor fizičkog, koji posle nekoliko životnih lomova, ljubavne izdaje i samoubistva oca, odlazi u Garopagu, malu varošicu na obali mora, kako bi se oporavio od svega što ga je zadesilo. Otac ga je zavetovao da posle njegove smrti izvrši eutanaziju nad psom koji je živeo s ocem, ali neimenovani protagonista staru Betu odvodi sa sobom i odustaje od njenog uspavljivanja.

On je u isto vreme čovek privlačnog i odbojnog karaktera, ima u njemu nečeg starinski čovečnog i tvrdog, nečeg antiintelektualnog ali nežnog, nečeg ludog, nihilističnog i nekonvencionalnog, ali pravednog. Čovek u kojem se prepliće šarm Pekinpoovog Džunior Bonera, s paganskim zenom Aleksisa Zorbasa, tvrdoglavošću Sizifa i ohološću Zaratustre. Još kad dodamo tome prosopagnoziju, retku neurološku bolest, koja podrazumeva poremećaj percepcije ljudskih lica, dobijamo jedan kompleksni književni lik.

Njegov odnos s prirodom, a posebno morem, u vezi je s osećanjem izolovanosti u kojoj uživa, koju vidi kao slobodu i koju uvek traži na neki način. Strast prema vodi, talasima, okeanu u celini, predstavlja neke od najpoetičnijih stranica u ovoj knjizi. Tu su i tri žene, koje su uvek prisutne, ali koje mu uvek i izmiču.

Bezimeni pokušava da otkrije i legendu o stradanju svog dede, starog Gaučosa koji je imao isto lice kao i on, i u tom traganju sudara se s palankom i zavetom ćutanja, prelazi prag zaključane porodične prošlosti i sve to prihvata kao neizbežnost sopstvene sudbine.

Neki delovi romana imaju momente distorziranog ludila, usled kog pisac ispisuje stranice silaska u podzemlje kolektivne (porodične) podsvesti glavnog junaka, u pećinu u kojoj se nalazi prastari Gaučo.

Po književnom stilu fikcije, rekao bih da se Galera svesno, ali ne i u potpunosti, oslanja na magični realizam. Sama kompozicija književnog teksta veoma je skladna, poetična, superiorno ispisana. Malo je reći da je prevod Jovana Tatića odličan. Dok čitate, imate utisak da je pogođena svaka nota.

Kako god, ovaj roman se može svrstati među najbolja izdanja Geopoetike, kojih nema tako malo, i koja nam godinama pruža uvid u raznolikost književnog stvaralaštva u svakom kutku sveta.

Podeli s drugima
  • 17
  •  
  •  
  • 1
  •  
    18
    Shares