Vladan Đorđević – čovek za sva vremena


Post je originalno objavljen 11. septembra 2010. na blogu. Dopao je zatvora (1915–1918) zato što je nekom austrijskom oficiru na pitanje ko je, odgovorio kočoperno: „A ko si ti, bitango, da me to pitaš, a ne znaš ko sam ja!”


Ove godine navršilo se 80 godina (sad je već 91 godina) od smrti Vladana Đorđevića, svakako znamenitog čoveka za srpsku istoriju, a nisam baš nešto primetila da je to negde propraćeno. Stariji Beograđani još uvek potez od Žagubice do kraja Novog groblja zovu Vladanovac, a da ih pitate zašto, pitanje je da li bi znali. Istini za volju, i ja sam to saznala tek kad sam polagala ispit za turističkog vodiča, i to za razgledanje Beograda. Nisam mogla da verujem koliko stvari nisam znala! A budući da uvek idem do kraja, i kad se završio taj ispit, kopala sam i dalje o nekim događajima i nekim ličnostima koje makar Beograd nikako ne sme da zaboravi. I nikako mi ne ide u glavu zašto ovaj čovek, kao i Dimitrije Vozarović, nemaju ni sokače, a da ne pričam što su sigurno zaslužili makar pristojnu ulicu. Vozarović je zaslužio i školu, i to u Zemunu, ali neki drugi put ću o njemu. A što se tiče gdina Vladana Đorđevića, vodovod ili neka gradska elektrostanica trebalo bi da se zovu po njemu. Što da ne i gradska čistoća? Sad se zove – Gradska čistoća, a baš bi joj lepo pasovalo da ima i dodatak – Vladan Đorđević.

Zašto baš ove gradske službe i zašto baš u Beogradu? Zato što je on zaslužan za njihovo postojanje!

Vladan Đorđević je bio lekar, hirurg, ali i predsednik Vlade u vreme Aleksandra Obrenovića, kao i ministar prosvete, vera i privrede, ali je isto tako bio i gradonačelnik Beograda, i to onaj koji je uveo gradski vodovod i kanalizaciju, uličnu rasvetu, sredio Savski kej (Savamala), s Tašmajdana izmestio groblje na svoje imanje (otud naziv Novo groblje iako je poprilično staro; i sâm je tu sahranjen, nadam se da za njega niko ne treba da plaća grobno mesto), kaldrmisao ulice, sredio da grad bude mnogo čistiji… Malo li je?

Na Vikipediji ima dosta podataka o njemu, što me je prijatno iznenadilo, ali uglavnom su samo faktografski poređani. Kao i u ostalim slučajevima s Vikipedijom, moguće je i da neki od njih nije tačan, zato ću se ograničiti na svoja sećanja iz vremena kad sam bila fascinirana ovim čovekom i čitala o njemu sve do čega sam mogla da dođem.

Rođen je u Beogradu, u samom centru, sadašnjoj Vasinoj a nekada Gospodarskoj ulici, od oca Đorđa, sanitetskog lekara u srpskoj vojsci, Srbina, i majke Marije, rođene Leko, cincarskog porekla. Porodica Leko dala je mnoge znamenite ljude. Nažalost, majka je umrla kad mu je bilo samo sedam godina, pa je njegov otac otišao u Sarajevo i tamo otvorio apoteku. Vratili su se u Beograd zbog školovanja malenog Hipokrata. Otac, iako Srbin, poreklom je iz severne Grčke, pa je sinu na krštenju dao ime Hipokrat, ne Hipokrates, kako bi bilo originalno grčki. Očigledno je da su mu roditelji namenili poziv lekara. Tek na maturi, i to na nagovor Đure Daničića, mlađani Đorđević promenio je ime u Vladan, po drugom delu svog krštenog imena: kratija – vladavina.

Vladan Đorđević – čovek za sva vremena

Još jedan znamenit čovek igrao je veliku ulogu u njegovim mladićkim danima – Josif Pančić, pod čijim je uticajem upisao studije medicine u Beču, a kasnije specijalizirao hirurgiju. Bio je prvi školovani hirurg u Srbiji! Kako bi se usavršio, zatražio je dozvolu od Srbije da učestvuje u radu saniteta tokom Francusko-pruskog rata. Ne samo da se usavršavao, on je i osnovao ratnu bolnicu, što mu je donelo čin. Mlad a ovenčan slavom, vraća se u Beograd i počinje da radi kao privatni lekar, ali ne zadugo. Zavist čaršije na njegovom bogatstvu (kao da se ceo Beograd lečio samo kod njega) primorala je generala Belimarkovića da ga skloni u srpsku vojsku kao vojnog lekara i – postaje prvi sanitetski pukovnik. Da se ne zaboravi, osnovao je i Srpsko lekarsko društvo! Pokrenuo je i časopis Arhiv, koji izlazi i dan-danas! Takođe, jedan je i od osnivača Crvenog krsta u Srbiji! Naravno, učestvovao je u međuvremenu u svim ratovima koje je Srbija vodila.

E, sad, ovo je prelomni trenutak – postaje lični lekar kralja Milana. U to doba počinje da se bavi i politikom. Za početak, postaje gradonačelnik, a posle ministar prosvete i privrede. Bio je i diplomata – poslanik u Atini, pa u Carigradu, današnjem Istanbulu. Opet se vraća u Beograd, ovaj put na mesto ministra inostranih poslova, i u to vreme tesno je sarađivao sa Stojanom Novakovićem. Čitala sam njihovu prepisku – ne zna se ko bolje piše, a očigledno obojica imaju mozga. Doduše, tada su počele da se zakuvavaju stvari na Kosovu, a on je predvodio albanofobiju. Ponešto o tome možete naći ovde. Da je bio vredan diplomata, bio je. Da je mnogo uradio za Srbiju, uradio je. I zašto se o njemu tako malo zna?

Iza Upravne zgrade Kliničkog centra Srbije nalazi se njegova bista. To je nova, postavljena 2004. godine, jer je sredinom osamdesetih stara nestala. Govorilo se da su to uradili navijači… u šta ne verujem, ali ko će ga znati. Što bi navijačima smetao doktor Vladan Đorđević?

S abdikacijom kralja Milana nije prestala politička aktivnost gdina Đorđevića. Kralj Aleksandar, kome je bio i učitelj (kažu da je zbog njega pisao i istorijske romane!), postavio ga je za predsednika vlade! Ali, ovaj energični lekar dao je ostavku na sve funkcije kad se kralj venčao s Dragom Mašin. Iz novinskih napisa tog doba stiče se utisak da se cela Srbija radovala kad je otišao s vlasti, stalno je nešto „izmišljavao”. Draga Mašin ga nije volela, a nije ga volela ni kraljica Natalija. U Beogradu se pričalo kako je lično pocepala neki akt kojim je Vladanu Đorđeviću kralj Milan davao viši čin. Baš nezgodno – izgleda da nije bio u milosti ni jedne ni druge strane, što ne treba da čudi jer je Vladan Đorđević ostao upamćen kao čovek koji uvek kaže šta misli a pritom ne bira baš reči, da je bio drčan, petljao se u sve što mu padne šaka, nervirao sve političare i dvor… Na početku karijere, kad nisu mogli da izađu s njim na kraj, postavili su ga za predsednika opštine, a prvo što je uradio bilo je da rastera birokrate! Ono što je tim potezom uštedeo, trošio je na komunalne poslove, i još preko toga uzimao pare iz gradskog, pa zatim iz državnog budžeta. Kad su videli da ga nisu skrajnuli, „oterali” su ga u diplomatiju da im je daleko, ali i tamo je pokrenuo mnoga pitanja. U svakom slučaju, uzdrmavao je sve čega bi se dotakao. Njega nisu volele ni beogradske domaćice jer je uveo stroge kazne za one koji ne čiste travu ispred kuća, kao i za ostavljanje i bacanje đubreta nasred ulice. Gde si, Vladane, sad?

Vladan Đorđević – čovek za sva vremena

Posle Majskog prevrata vraća se u Srbiju, ali naviknut da svakom skreše u brak, dopao je i zatvora. Na netu se može naći fotografija upravo iz zatvora, iz 1906. Još jednom je bio u zatvoru, od 1915. do 1918, kad je bio interniran negde u okolinu Beča. A sve je počelo tako što je nekom austrijskom oficiru na pitanje ko je, odgovorio kočoperno: „A ko si ti, bitango, da me to pitaš, a ne znaš ko sam ja!”

Iako mu je žena – Paulina Britner, ljubav iz studentskih dana, rodila petnaestoro dece, ostalo ih je samo četvoro, i preko dece je povezan s porodicama Vlastari i Deroko. Najstariji sin Milan poginuo je u Dubrovniku u Prvom ratu; kćer Mara udala se za Dimitrija Vlastarija u Carigradu i imaju brojno potomstvo; a najmlađa Natalija udajom je dobila prezime Deroko i takođe ima brojno potomstvo. S prezimenom Đorđević ostali su samo potomci njegovog sina Aleksandra koji je živeo u Francuskoj i oni su svi ostali tamo. Imena su se smenjivala: Aleksandrov sin zvao se Vladan, a Vladanov Aleksandar. Koliko znam, direktni potomak je neki Šarl Đorđević (možda je u međuvremenu promenio prezime), koji je bio pozvan na otvaranje biste svom pretku u već pomenutom parkiću iza Upravne zgrade Kliničkog centra Srbije. Ne znam da li je došao.

U Istanbulu sam u muzeju videla fotografije s venčanja Mare Đorđević – htedoh da padnem u nesvest: ceremoniju predvode tri grčka patrijarha! I sam sultan Abdul Hamad prisustvovao je svadbi! Bilo je poznato da ga je sultan obožavao, a i zet je bio poznati bankar, pa nije ni neobično što je sve bilo velelepno. Svadbeni ručak ličio je na Vaseljenski sabor, onako u društvu carigradskog, antiohijskog i jerusalimskog patrijarha.

Ipak, meni je najzanimljivija pričica o časopisu Otadžbina koji je o svom trošku izdavao sam Vladan Đorđević. To je bilo utoliko čudnije što je bilo poznato kako ovaj čovek voli da uživa i prilično troši na ta svoja zadovoljstva. Ali, poklonio je poveliko imanje gradu (Vladanovac, gde je i Novo groblje) koji je toliko voleo, a časopis koji je smatrao za pitanje časti, sam je finansirao. Da bi nekako skrenuo pažnju javnosti na njega, pozvao je Đuru Jakšića, koji je bar po oštrom jeziku i kočopernosti bio tako sličan Đorđeviću, mada nije i po veštini da nešto praktično postigne, pa mu u kafani Dardaneli (na mestu današnje Palate Albanija) ponudio sledeći posao: „Gospodine Jakšiću, mnogo sam se istrošio, nemam para da Vam platim, ali ‘ajde Vi meni da napišete neki stih koji će biti zaglavlje tog novog časopisa, onako nešto da bude jako, i da u svakom Srbinu probudi ponos. A ja ću Vam platiti ovaj ručak.” I tu, za kafanskim stolom, za nekih desetak, petnaestak minuta, na afiši kafanskih novina, napisa Jakšić svoju čuvenu Otadžbinu. Bez prepravki, bez mnogo mozganja, direktno iz duše i srca. Posle jela koje je dobro došlo Jakšiću golom kao pištolj, Đorđević je deo novina pocepao i odneo u štampariju. A na tom papiru: „I ovaj kamen zemlje Srbije, što preteć nebu dere kroz oblak…”

Sastala se dva genija!

Vladan Đorđević – čovek za sva vremena

O Vladanu Đorđeviću ima priča i priča, možda sam ovim tekstom mnoge propustila, pa ću samo taksativno nabrojati neke:

* Književni rad. Čitala sam tek Cara Dušana, pa ne mogu da sudim. Pisao je i drame koje su se izvodile u pozorištima, mada mu je glavna preokupacija bila istorija, samim tim i istorijski romani.

* Kad je iz Sarajeva došao u Beograd da uči gimnaziju (naravno, Prvu mušku, sadašnju Prvi beogradsku), odmah su ga upisali u drugi razred!

* Dvoumio se između studija lingvistike i medicine, pa ipak upisao medicinu. Znao je mnogo jezika, između ostalog i turski. Kad je postavljen za poslanika u Carigradu, prvih mesec dana okružio se samo Turcima, sve dok nije progovorio turski.

* Poverenje kralja Milana stekao je tako što je i mrtve vraćao u život. Pisao je dosta o operacijama koje je izvodio, a njegov profesor, čuveni Blumer, proglasio ga je za svog najdarovitijeg učenika. Inače, taj Blumer (ako nisam pogrešila prezime) takođe je pisao o svojim operacijama naučne radove, i po njegovim metodama još uvek se izvode, pogotovo one na bojnom polju. Na sličan način stekao je Đorđević i sultanovo poverenje.

* Osnovao je katedru za istoriju medicine u Beogradu, ali taj predmet je ukinut malo posle njegove smrti, 1936. godine.

* Iako već star, kao udovac očijukao je sa svakom beogradskom damom koja mu se svidi. Izgleda da je to radio i dok je bio u braku, ali tajno. Po čaršiji se pričalo da je naročito voleo plave oči, vitak stas i „da joj glava ne služi samo za frizuru” (ovaj izraz je potekao od njega).

* Penzionisali su ga nekoliko puta, ali kad god je bilo gusto, vraćali su ga u službu, slično kao i vojvodu Mišića.

* Ima direktne zasluge za pripajanje Juga i Kosova Srbiji.

* Živeo je jedan period života u Parizu, kod sina, posle prvog penzionisanja.

* Nakon Prvog rata živeo je malo u Dubrovniku, malo u Beogradu. Voleo je Dubrovnik naročito stoga što je u taj grad kao oslobodilac prvi ušao njegov sin Milan.

* Voleo je da jede, ali nije jeo sve što mu se ponudi. Probrano, ali lepo, mada mnogo. Ne znam da li je tačna priča, ali navodno je Vasinu tortu izmislio njegov kuvar, izvesni Vasa. Ali je pouzdano tačno da je ulazio u kuhinje kafana i govorio: „Malo mašte, kuvari! Vaš poziv je umetnost!” Ako bi pohvalio neko jelo u restoranu, ceo Beograd tamo je odlazio da jede. Bolja reklama nije mogla da se poželi. Ali, ni gora – navodno je ušao u kuhinju neke kafane sa sve činijom belolučenih paprika i prosuo je kuvaru na glavu uz urlik: „Ti so ne štediš! Ja uvek mogu da je dodam, ali ‘ajde je sad ti oduzmi odavde!” Kafana je vrlo brzo zatvorena posle toga.

* Iščačenja nogu i ruku nameštao je na licu mesta, za tili čas, i to je zvao – peglanje. Ponekad bi se i nasred bala prihvatio posla.

* Kad ga je kralj Aleksandar postavio za predsednika vlade, uveo je takve poreze za one što mnogo zarađuju da se sve pušilo. Mnogi bogataši su to doba zvali „vladanovština”. I kralja je poterao u Hilandar (prvi ga posetio posle srednjovekovnih vladara), preuzeo Miroslavljavo jevanđelje da bude u muzeju (jedini je znao da je reč o nacionalnom blagu), a u povratku su svratili na Zlatibor, pa je rešio da i tu počne da gradi…

* Osnovao je i prvu Narodnu kuhinju za beskućnike. Imao je plan i za starački dom.

Podeli s drugima
  • 8
  •  
  •  
  • 1
  •  
    9
    Shares