Девет: роман у илустрованим причама – Славимир Стојановић Футро (Ammonite)

Фантастичном утиску о роману Девет Славимира Стојановића Футра доприноси и неочекивани али ефектни крај књиге

Душко Милошевић

Свачији живот заслужује бар роман! Јер у сваком животу има толико пуно различитих и јединствених догађаја, имена људи и места, да они самим својим постојањем осигуравају аутентичност и непоновљивост таквог једног, могуће написаног романа. Ако сте, притом, и светски познат, признат и вишеструко награђивани графички дизајнер, остаје вам само да седнете и то лепо препишете из сопственог живота.

Славимир Стојановић Футро је управо тако нешто урадио у свом првом роману – Девет. И то на начин који је потпуно у складу с његовом професијом, што потврђује стару истину да нас основна професија дефинише и у било којој другој делатности којом се бавимо. Као и многа креативна занимања, и графички дизајн тражи пуно посматрања, знања, размишљања, истраживања, запажања детаља који се не виде на прво гледање. А затим од свег тог умног обиља ваља одабрати, очистити, немилосрдно одбацити све сувишно и препознати саму суштину и срж теме коју је дизајнер добио као задатак који треба да реши. Умногоме то подсећа на оно легендарно упоређење са сантом леда, чији је видни део вишеструко мањи од оног подводног. Код оних најбољих дизајнера њихов крајњи резултат чини се тако једноставним, а тако ефектним, да се његова порука одмах распознаје, а истовремено осећа и дубока вишеслојност.

Како дизајнира, Футро исто тако и пише. Директно, без сувишних речи, узбудљиво прелазећи из једне теме у други догађај, из прошлог у садашње време, из бола и туге у радост и духовитост. Особеност односа у сопственој породици велемајсторски преплиће с многим појединостима из своје професије, откривајући нам успут чак и неке занатске, технолошке тајне свог предивног занимања. Притом венредно лепо, свеже и лако правећи драматургију целе своје књиге, као некакав режисер узбудљивог филма. Због свега тога верујем да се Славимиру Стојановићу веома допада писање норвешког писца Ерленда Луа, нарочито његови романи Доплер и Попис, јер се и у његовом роману Девет осећа та неприкосновена лакоћа паметног писања.

У роману сам препознао и, мени јасно видљиво, упоређење с мојом професијом, архитектуром. Нарочито тај, условно да га назовем – естрадни – аспект и дизајнирања и архитектонског пројектовања, где сте стално у ситуацији да „погодите” жеље „наручиоца” посла за који вас је ангажовао. Та „естрада” учини некад да, раније од очекиваног, „потрошите време своје професије” и одете, рецимо, у сликарство!

У Футровом роману једну од значајнијих улога игра и сам Београд, својим неким топонимима, као што су Цвијићева улица, Професорска колонија према хали Пионир, или Карабурма, према којима и сам имам одређена лепа сећања и осећања.

Фантастичном утиску о роману Девет Славимира Стојановића Футра доприноси и неочекивани али ефектни крај књиге. Чак и да је у питању чиста пишчева имагинација, то ми не умањује снажни утисак истинитости и велике аутентичности овог дела. Напротив!