Deda-Brana iliti borba protiv vetrenjača
Ovaj post je originalno objavljen 8. maja 2010. na blogu http://miljalukic.blogspot.com/. Kako te porodična istorija (ponekad) nakrivo nasadi
Inspirisana komentarima na blogu, ne mogu da prestanem da mislim na deda-Branu, tatinog strica. Celog života išao je protiv opšte struje, iz čistog inata, onako kako to samo jedan Trifunović ume da radi. Pre Drugog svetskog rata bio je u SKOJ-u, a posle rata, kad su svi složno pevali Tito-partija i učlanjivali se u komuniste i kad im život od toga zavisi i kad im ne zavisi (kud svi Turci, tu i mali Mujo), on je svoju partijsku knjižicu vratio nazad. Onda je pedesetih otišao u Nemačku, kad je u Nemačkoj vladala glad i kad su Nemci vrlo bedno živeli. Krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih, kad je ojačala i kad su svi hrlili u Detschland zbog posla, on se vratio u Srbiju. I sve tako… Naopako.
Moj otac nije s njim govorio, ali smo mu se sestra i ja uredno javljale svako jutro kad ga vidimo; mi krenule u školu, on se vraća iz prodavnice. I tako svaki dan, godinama. Jednom me je zaustavio i rekao: „Prestani da mi se javljaš, ja tebe ne poznajem”, na šta sam mu odgovorila: „Ali ja Vas poznajem.” Od tada, moja sestra je prestala da mu se javlja otpisavši ga kao skota, a ja sam nastavila. I jednog dana javio se i on meni. Redovno smo se tako pozdravljali, vremenom počeli i da razgovaramo, a nedugo zatim počeo je da dolazi i kod nas u kuću. Otac mi je bio već pokojni, a moja majka, koja je imala neverovatnu sposobnost da oko sebe skuplja ljude (u nenormalnim količinama), prihvatila ga je kao još jednog iz plejade čudaka koji dolaze kod nas da piju kafu, gledaju televiziju… Umro je kad sam završavala fakultet, zaboravljen od svih, ali eto, ja ga se vrlo često setim.
Priča počinje krajem 19. veka, kad se sa 16 godina staramajka, moja prababa, udala za mog pradedu Miloša, duplo starijeg od sebe. Staramajki je kršteno ime bilo Eleonore, Nemica je iz Kelna. Kad se udavala, prešla je u pravoslavlje i dobila novo ime – Milja. Rodila je desetoro dece, sedmoricu sinova i tri ćerke, ali je usvojila još dvoje dece, od pokojnog devera. I tako je ona s dvanaestoro dece vodila domaćinstvo, preživela dve poplave, Prvi rat, čak i jedan pradedin bankrot. Bili su imućna porodica, pa su se deca školovala, na primer moj deda je završio prava i bio sudija. Deda-Brana je bio najmlađe dete i, kako to obično biva, najluđe.
U kući je kao služavka radila Petra, mlada žena iz Hrvatske koja je tu bila s malim bratom, i imala je vrlo tužnu priču u vezi sa svojim životom. Staramajka je prema njoj posebno bila blagonaklona. Tu nastaje zaplet: deda-Brana je Petru zaveo i „posle štete” je obećao da će se oženiti s njom, sa čim se saglasila cela porodica jer je „obeščastio”. U to vreme se nije znalo da joj je brat u stvari sin, i da nikako nije obeščašćena. Ali, to se sve saznalo mnogo kasnije, kad su već bili u braku i kad im je poklonjena jedna kuća. Venčali su se čim je deda-Brana završio gimnaziju. Skrivao je da je bio u SKOJ-u, on, jedan sin iz bogataške kuće. Početkom Drugog svetskog rata njegov otac, jedan brat i moj deda već su bili pokojni, trojica starije braće otišla su s kraljem u Englesku, sestre se poudavale… U Kragujevcu su ostali samo staramajka, on i deda-Mika. Nije bilo para i onog života na koji su navikli. Skoro svakodnevno se tukao s deda-Mikom, što je jadnu staramajku oteralo u grob (obesila se posle jedne takve tuče). Posle rata su mu nudili položaj kao zaslužnom komunisti, a on je – vratio partijsku knjižicu, jer mu se „ništa ne sviđa šta se radi i koliko se laže”.
Onda odlazi u Nemačku da potraži ujake, nalazi ih, i počinje da radi. Platu uredno šalje Petri koja živi kao grofica i sina školuje u Francuskoj. Onda se vraća, a Petra je zbog toga ljuta i odlazi u Hrvatsku (sad najednom nije odbačena od rođaka). Niko s njim ne razgovara, moj otac zato što ga je krivio za staramajkinu smrt. Nalazi jedan posao, stalno nekog kritikuje, dobija otkaz, nalazi drugi, i tamo pametuje, dobija otkaz, nalazi treći… Sve dok najzad nije počeo da dobija nemačku penziju koja je u ono vreme bila pravo bogatstvo. Naravno, Petra se vraća i traži da joj potpiše kako će posle njene smrti da se oženi s njenom sestričinom. Kvaka je u tome što je znala da je bolesna, ali se plašila da kuća i penzija ne padnu nekom drugom u ruke. Iako je deda-Brana toga bio svestan, oženio se dopisnim putem s rođakom koju nikad nije ni video, ali „obećao sam” – kako je govorio.
I?
On mi je drastičan primer srpskog inata, nemačka krv kod njega se ogledala samo u pedantnosti i vrednoći. Te osobine uočljive su i kod drugih rođaka s Trifunovića strane, na primer kod jednog drugog deda-strica koga sam posetila kad je bio na samrti, u Engleskoj. Stalno je nešto zakerao, a kad sam mu se suprotstavila očekujući da ću prvim avionom biti ekspedovana nazad za Srbiju (bilo mi je 16 godina), nasmejao se, prvi put slatko i od srca a ne kiselo: „He, he, ti si Trifunović.” Baš mu je bilo drago! A taman sam pomislila kako sam prava bitanga prema starcu. Dok je spavao, posmatrala sam ga onako žutog kao kalofonijum, i s užasom konstatovala kako sam to ja – za sto godina! Iste crte lica, čelo, nos… Grozan osećaj. I one plave oči koje nekad deluju tako isprano i gadno, kao da kroz njih može da se gleda direktno u mozak. Ko je to plave oči proglasio za lepe?
I deda-Branine su oči bile plave, svetloplave, skoro providne, ponekad da se uplašiš od njih kad počne da zuri u tebe. Da, još jedna odlika Trifunovića – uvek te gledaju tako da ne skidaju pogled s tebe. I uvek imaju nešto protiv. I uvek idu do kraja. I uvek se drže reči, čak i kad to više nema nikakvog smisla i kad ih neko pravi budalama… Još jedan deda-stric stradao je nepotrebno, od lude glave: studirao je slikarstvo u Minhenu, i kad je tražio da mu dodatno pošalju pare zbog lekara (prehladio se), a dobio odgovor kako trenutno nema para, rešio je da više i ne pita. Umro je od posledica teške upale pluća.
Trifun, od koga smo svi potekli, imao je nadimak Ajduk i prebegao je iz Hercegovine u Srbiju u vreme Prvog ustanka, sa 17 godina. Ostao je upamćen po tome što je bez ikakvog straha išao na Turke. Gde je bilo gusto, tu je bio on. Od tog ludaka koji kao da je čikao sudbinu da pogine, ostala nam je svima trifunovićevska crta, gen koji se izgleda preneo i na moju decu.
* U Šumadiji, odakle sam ja, naseljavanje je počelo tek krajem 16. veka, prvo stidljivo iz severne Crne Gore, pa krajem 17. i početkom 18. veka, ovaj put i iz Crne Gore i iz Hercegovine, kad su se po šumama više skrivali nego što su živeli, ali u drugoj polovini 18. veka, posle gladi u Crnoj Gori i Hercegovini, počelo je ozbiljno naseljavanje sa sve krčenjem šuma i pravljenjem većih sela. Najvažnije im je bilo da su što dalje od puteva i Turaka. Tako u Šumadiji svi vode poreklo odnekud, retko ko je autohtono Srbin iz Srbije, mada to ne zna. Moj predak Trifun došao je relativno kasno, tokom Prvog ustanka, i ja svoj rodoslov znam odlično, u tančine. Zanimljivo je da je oženio Milevu, Karađorđevu sestru od ujaka, a da mu je kuma na venčanju bila kneginja Ljubica. To je jedino pametno što je uradio, obezbedio se s obe strane. Naravno, bio je nepismen.
Ostavite odgovor