albahari

„…stoje malo dalje i gvire kroz prste.“

(Ne)pažljivo sabijanje reči, koje se poput harmonike razvlače u osmeh i zadovoljstvo.

Dario Stajić

Da li je pisanje nudizam? Čitanje voajerstvo i egzibicionizam? Verovatno u istoj meri koliko su to ćutanje, … , i ,…, i nepisanje. Odaju nas postojanje i nepostojanost. Svi smo odveć ogoljeni, tačno otkad smo prepustili vatru koju smo naložili u prvobitnoj nastambi – pećini, da sama plamti, tinja, neprestano nas doziva, opominje i dogoreva. Većina će u toj zbrci nagonskim, svesnim i nesvesnim podsticajima na višeznačnosti, pre nabasati na neku lažnu i varljivu pomisao, nego na suštinu koja se (ne)namerno, ogoljena do kostiju, smrzava između zareza i tačaka. Priključak za život, ono pre i ono posle. Ako ih ima.

U Albaharijevoj zbirci zadataka iz aritmetike minimalnog i maksimalnog pristupa stvarnosti i onoga što se iza nje „krije“, „junaci prepoznaju nadmoć sudbine“. A kukavice verovatno „pobeđuju“. Kako čitati „male priče“ izvan bilo kakvog konteksta? Listanje uz pomoć poveza za oči? Neotvaranje izdužene i spljoštene papirne opeke i posmatranje vetra na goloj betonskoj pisti. Neodolevanje. Nerazumevanje.

Neke su rečenice sećanje na detinjstva. Neke odblesci pronađenog u novinama, na netu ili ko zna gde sve u mnoštvu podataka, iskrojene u rane, kasne i one sate između. Neprimećenost je vrlina i obaveza, aforizam koji nikoga ne uspeva da nasmeje. Ili bar zamisli. D.A. je uspeo i uspeo se. Danas prestravljen posmatra sa visine. Sve nas. Iako tog straha verovatno ni sam nije svestan. Verovatno zato što ga je i on sam na neki način kreirao. Začeo, pa načeo.
Koji su to vrhunci? Mnogo ih je i malo. Ne vidim ih iz nizine od nagomilanih oblaka.

Tajne i ako je ima, „…iz nje ništa ne dopire, čak ni tišina.“

U jednoj rečenici sve bi bilo jednostavnije (iz)reći. Pa onda u svim ostalima poreći.

Podeli s drugima