Burnt Skull – Sewer Birth (12XU)

Vraćanje digniteta “heavy” monolitu

Marko Nikolić

Te 2007. farba se već dobrano skorila na Čedinoj zebri, Koštunjavi je brojao poslednje mesece u političkom mejnstrimu, a Tadić je još uvek izgledao kao lice neke bolje Srbije, pre nego što je on sam zakopao i ovu jednu jedinu. Mnogo dalje, koje je postalo mnogo bliže zahvaljujući sve bržim internet vezama, teksaški ipod/synth duet Best Fwends je izbacio svoju urnebesnu ploču Alphabetically Arranged, dragulj bedroom muzike pre nego što su koju godinu kasnije John Maus i Ariel Pink (nažalost) omasovili taj tag. Teksašani su, zajedno sa The Death Set i prerano otpisanim Spank Rock, pre bili neka vrsta bastard childa Beastie Boysa uz graciozno žongliranje na žici između imbecilnosti i genijalnosti koje je devedesetih krasilo stare careve ekscentričnosti – Ween. Izdanje je prošlo nezapaženo kod kuće, za razliku od situacije preko Atlantika, gde je jedna od abecedno poređanih pesama obojila britansku reklamu za Bacardi.

Pogađate, Anthony Davis i Dustin Pilkington (nekada član i korovske skupine Total Abuse) su po završetku Best Fwends avanture nastavili saradnju u okviru Burnt Skull, dajući oduška mnogo drugačijim interesovanjima. Da pređemo odmah na stvar: njihov ovogodišnji debi jedna je od značajnijih “težih” ploča u poslednjih nekoliko godina (u laskavom društvu Morbus Chron, Aluk Todolo, Necro Deathmort, Shelter Red, Shit & Shine, The Angelic Process i Circle Takes the Square). Uzdajući se isključivo u gitaru, bubanj, tehnološka pomagala i procesirani glas, Burnt Skull povezuju industrial, noise, metal i hardcore punk u novi, sveži monolit, što je preko potreban gest u trenutku kada se od hipsteraja kidnapovani metal opasno približio besmislu, protiv kog je tolike decenije efektno istupao s autsajderske pozicije.

Naslonjen na nasleđe ranih Swans te (posebno) britanskih Head of David i Godflesh, tajna hipnotičke prirode Sewer Birth krije se u mehanizovanoj repeticiji agonizujuće moćnih rifova koji u buldožerskom maniru nalaze put do slušaočeve korodirane lobanje, usput je paleći na abrazivnoj lomači. Ovo nije muzika koja se samo sluša, već se i oseća, pošto koža na ovakve zvuke reaguje ježenjem a zatim i ljuštenjem. Fokusirana nemilost, hladnokrvno nakazna konkretnost i jednostavnost neljudskosti/postljudskosti ubistvenog terora čini da se brzo zaleče ekstremne rane od komodifikacije Deafheaven, nekoliko prethodnih bezveznih albuma do tad interesantnih The Body, sve veće dosade Wolves in the Throne Room i njima sličnih reformatora čija imena ni vama ni meni ništa ne znače, pa ih ovaj put preskačemo (ako baš insistirate: Krallice, Rwake, Lithurgy, Nachtmystium, Kvelertak, Peste Noire itd). Njihova “poboljšanja”/koketiranja/šurovanja/prodaja najteže gitarske muzike (tj. ideal stvaranje metala za nemetalce, bačen na smetlište istorije još od kad se pojavio Rammstein) jedino su njih same odvele u kreativni ćorsokak (neretko i bankrot), a underground se kroz Burnt Skull ponovo pokazao kao najbolji štek za esenciju, sastavni element praskavih tema poput Chain Mask (poznata i kao Uniform), Infinite Flesh i naslovne, najubedljivijih obrazaca inverznog procesa ostvarenja “ne(samo)metala” za metalce. I dok su “prelasci na drugu stranu” (od The Beatles do Radiohead) i dalje temelj zvaničnog “rokenrol” kanona, autentično “onostrana” nesvodivost Burnt Skull nadovezuje se na neprekidnu nit nekih drugih, zaguljenijih tradicija, tržišno gotovo bezvrednih ali vitalnih primera tzv. simboličkog kapitala.

Nije džabe Deki Cukić u proleće 2000. cvileo “Noć je najcrnja pre novog svitanja”, u pauzama plakanja što više ne sme do prođe ulicom u kojoj je rođen (Narodnog fronta?). Samo nekoliko meseci kasnije niko više nije znao u koju je zemlju propala Gorica Gajević. Iako nesumnjivo gorka platforma za jed, jad, bedu i žal, Sewer Birth vraća nadu u subverzivne potencijale alternativne kulture u uslovima nasmejanog fašizma papirnato-virtuelne demokratije, kojim se kvalitet života svodi na konzumerizam i ekonomsko blagostanje, dok svileni medijski gajtan sve jače pritiska i po narudžbini, do obogaljenja, oblikuje ionako suspregnute emocije pospešujući konformizam (recimo, putem TV serija). Čini se da alternative nema na horizontu… ali, plam, koliko god vas ubeđivali u suprotno, i dalje tinja dok je u vama samima. Možete ga se jedino sami odreći.

Za kraj, još jedna vožnja vremeplovom: krajem te 2007,  A Place to Bury Strangers su na svom istoimenom debiju upriličili prvoklasni vatromet kažnjavajuće distorzije (još uvek se sećam mrkih pogleda kad se nešto sa tog albuma zavrtelo tokom jedne kafanske didžej večeri). U lavovskom delu 24 minuta Sewer Birth zvuči kao da su se ti locirani & zakopani stranci latili instrumenata. Vreme je za još jedno puštanje.