piper

Umetnici, pisci, slikari, filozofi i likovi iz javnog života u vihoru Velikog rata

Dario Stajić

…srca-malčice bajoneti-viljuške zagristi razrezati smrditi plesati skočiti bes lovački psi-eksplozija haubice-gimnastičari din-trapezi eksplozija ruža radost tela-kante za vodu tužbalica-fudbal osipanje…“/“…Rat je lep zato jer pucnjeve, kanonade, primirja, parfeme i mirise raspadanja sjedinjuje u simfoniju…„-Filippo Tommaso Marinetti
…Hvala Ti, hvala Ti/Gospodine Imperatoru za milost/Kojom si nas odabrao za umiranje...“ – Hugo Ball
„…Ova oluja nas nezaustavljivo tera u budućnost kojoj je okrenula leđa, dok se gomile ruševina uzdižu naspram neba. To, što nazivamo napretkom, to je ta oluja“– Walter Benjamin

Istorija, analiza, istorija Velikog rata iz specifičnog, kulturološkog ugla nemačkog istoričara rođenog nakon pada nacionalsocijalizma, bavi se na pomalo indirektan, neprikladan i indiskretan način korenima evropskih fanatizama u XX veku. Kao što mi je jedan drugar jednom prilikom rekao (turio): „Lako je bilo sve srušiti, ali šta posle (toga)?“

Demokratija je u Francuskoj bila rezultat revolucije, a u Americi posledica rata za nezavinost. U Nemačkoj je nastala iz (ne samo jednog, nego više) poraza, što je bila (i ostala) ogromna hipoteka… Nemcima (prvobitno) nije pošlo za rukom da iz tog poraza izvuku pozitivnu energiju, etabliraju narativ nove perspektive, okrenu se ka budućnosti.

Iz ogromne katastrofe, gurnuli su, pre svega Evropu, pa onda i ostatak sveta, u jos veću propast. Istorija kao objekt konstrukcije. Vreme i mesto događanja: sada (i uvek sada) i Evropa (sada kao i nekada).

Nakon uspešnog atentata Gavrila Principa na Franju Ferdinanda u Sarajevu, sledio je ultimatum, koji je baron Wladimir Giesl, izaslanik K.u.K. u Beogradu, predao 23.07.1914 srpskim vlastima. Bilo je dovoljno, da samo u dve tačke, Habsburgovci ne dobiju ono što su tražili – potpuno prihvatanje besramno formulisanih uslova i da krenu u rat, za koji su pripreme već mesecima, pa i godinama unapred, bile u toku.

Multietnička (pešadija, ne i komandni kadar) austrougarska vojska gubi bitku na Ceru uz 18.000 mrtvih, ali o tome ne izveštavaju niti njihovi mediji, niti nemačka štampa… svi ti događaji i pored nepobitnog značaja, u samoj knjizi igraju sporednu ulogu. Glavni junaci su umetnici, pisci, slikari, filozofi, likovi iz javnog života. Ljudi koji su se po opisu radnog mesta, uglavnom (kao i ostatak naroda) slabo ili nikako snalazili u takvim i sličnim okolnostima, ali ipak ostavljali neke vrednije tragove i materijalna svedočanstva iza sebe. Otvoreni duhom, ipak, ovako ili onako, delili sudbinu naroda kojima su pripadali. Izuzetaka i nije bilo malo. Bertrand Russell je npr. 1918, zbog svojih pacifističkih stavova, fasovao šestomesečnu zatvorsku kaznu.

Čuveni salcburški pesnik Ernst Trakl, već na početku sukoba, javlja se kao dobrovljac u sanitet, da bi nakon nekoliko meseci doživeo nervni slom i okončao svoj život predozirajući se kokainom. Za sobom je ostavio poeme „Klage“ i „Grodek“.

Pisac Herbert Eulenberg poziva omladinu da se odrekne nikotina i alkohola i samo (i uvek samo) na umu ima Nemačku. Socijaldemokrata Karl Kautsky predviđa 1914. da će jedino Amerika imati koristi od Velikog rata.

Moderni istoričar Eric Hobsbawm, koji je period 1914-1991 nazvao: „doba ekstrema“, kaže da je „1914 počelo doba masakra.“ 20.10.1914 prvo „vatreno krštenje“ imao je i Adolf Hitler, kao izviđač u Kraljevskoj Bajerskoj Rezervno-artiljerijskoj-regimenti. Posle su se o tom događaju raspredale legende. Spinovalo, itd.

U ratu su aktivno učestvovali i Max Beckman, Waldemar Rösler, Max Neumann, umetnici koji su sa žarom i radošću, samo nekoliko godina pre, putovali u Italiju i Francusku. Beckman, najznačajniji nemački slikar XX veka, nije bio nacionalista. Pre nepotkupljivi posmatrač, seizmograf za događaje svog vremena. 1915, posle (evo ga još jedan) sloma živaca, odlazi u Frankfurt, da bi ga iz vojske otpustili 1917. Apropo, seizmograf.

„Plavi jahači“ Kandinsky i von Jawlensky, naravno, morali su da napute Bavarsku. Osim njih dvojice i Emila Noldea, svi ostali članovi umetničke grupe, bili su na frontu. Max Pechstein i Otto Mueller na zapadnom, Bleyl i Schmidt-Rottluff u Istočnoj Prusiji. „Nedobrovoljno dobrovoljno“ u boj se prijavio i Ernst Ludwig Kirchner, da bi ga 1915., otpustili iz vojnih redova.

Otto Dix je rat doživeo možda najintenzivnije od svih kolega. Za razliku od recimo Paul Kleea koji je farbao avione, ili Hermanna Strucka koji je radio kao prevodilac ili kompozitora Arnolda Schönberga koji je svirao u vojnoj kapeli, Dix je ceo rat proveo na prvoj liniji. U njegovom dnevniku stoji: „Uši, pacovi, bodljikava žica, buve, granate, bombe, pakao, leševi, krv, rakija, miševi, mačke, gasovi, topovi, prljavština, meci, malter, vatra, čelik, to je rat! Sve đavolje delo!“

Nemačka zverstva u neutralnoj Belgiji, rastureni međunarodni kontakti i veze kulturnih delatnika, sudbina Jevreja u Prvom svetskom ratu, švajcarski egzilanti, mrtvi heroji, socijaldemokrate i konzervativci, Verden.

Za junake Solunskog fronta u ovoj knjizi nije bilo mesta, ali vredi pročitati ili prelistati (možda baš zbog toga).

I ako zbog još nečega drugog, onda zbog podsećanja na „proročanstvo“ nacističkog ideologa Alfreda Rosenberga iz njegovog glavnog (ne)dela „Mit XX veka“ – da su u Prvom svetskom ratu: „demonske sile pobedile božanske“.

Luda su vremena – bila i ostala. Vredi se i za žrtve toga rata, i danas, s vremena na vreme, pomoliti. Ponekad zamisliti.

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  •  
  •