black

Kopanje Jeniffer Herreme po raznoraznom đubretu se nastavlja. Navikla nas je na više bisera nego na ovoj ploči, ali njen pobunjeničko-odmetnički duh je i dalje živ i zdrav

Sa 42 godine, Jennifer Herrema sigurno kao svoj najveći uspeh vidi to što je uopšte živa. Iako četvrt veka aktivna kao producent, muzičar, model (prvo i zaštitno lice tzv. heroin šika), dizajner i još koješta, narkofilske sklonosti je zamalo nisu stajale glave. Njen život je kao jedna od retkih preostalih rokenrol bajki u kojoj buntovništvo odnosi pobedu, čak i kad je na kolenima. A Herrema je uvek znala da stane na noge.

blackbananas

Sa 16 godina, mlađana Jennifer upoznala je gitaristu grupe Pussy Galore Neila Hagertyja sa kojim je, osim delovanja unutar producentskog tandema Adam & Eve, ljubavnu vezu učvrstila zasnivanjem dueta Royal Trux, čiji albumi, posebno dupli Twin Infinitives iz 1990. godine, odoleva zubu vremena kao radikalan iskorak u istraživanju granica rok kompozicije i neprevaziđena municija za teranje neželjenih gostiju. Heroinske audio ekskurzije zaljubljenog para potrajale su na nekolicini albuma do početka ovog veka (bend je sredinom devedesetih za velike pare snimao albume za etiketu Virgin), kada su se raspali (i bukvalno i metaforički), nakon čega Hagerty nastupa sam i u okviru grupe The Howling Hex. Posle detoksikacije i psihofizičkog poboljšanja, Herrema je nastavila svirku u sastavu RTX. Ovaj bend je posle nekoliko albuma evoluirao u Black Bananas, a Electric Brick Wall im je drugi album.

Već na prethodnom, fantastičnom Rad Times Express IV (2012), Black Bananas su se ustoličili kao vizionari savremenog heavy rock zvuka u kome su dominirali sa đubrišta pokupljeni hair metal rifovi i veštičje opaki Herremin glas, prljav kao WC na palanačkoj autobuskoj stanici. Svežina ustajalih sastojaka postignuta je silinom producentske alhemije, a sveukupni rezultat je svedočio da ova šašava družina ne arči kredibilitet na staru underground slavu, već i dalje prokopava puteve ka novim slušalačkim mogućnostima i alternativnim svetovima.

Putovanje s onu stranu razuma nastavlja se i sa novom pločom, prvom na kojoj posle dužeg vremena beležimo saradnju sa starim znancem Hagertyjem. Sa visoko uzdignutim srednjim prstom, Herremu i dalje boli briga šta ko misli, te je za ovu priliku nastavila da tera svoju priču pokupivši sa deponije popularne muzike i kičasti funk, ponevši usput i goleme zalihe jednako prokazanog autotjuna. U frontalnom sudaru sa moćnim gitarskim rifovima, kao što je to slučaj sa apsolutnim vrhuncem ove ploče – bangerom Hey Rockin’ – dobijen je novi kvalitet: u najveštijim rukama i pita od govana može da ispadne prvorazredni delikates autsajderštine, u kojoj je sve provereno polovno ali uličarski živo. Vraćajući osećanje opasnosti u slušalački doživljaj, Black Bananas s uspehom revalorizuju značenje muzičke nezavisnosti kupeći kajmak iza margina od sadržaja ispražnjenog, sve rigidnijeg kanona (upadljivo bedačke i umivene) kidnapovane indie muzike.

Nažalost, iako prašnjava zvučna slika u najvećem delu ploče kao da pušta ključ u bakinom loncu i autentičnost iznetog na sto ne dolazi u pitanje, ostatak ove ploče mahom tavori u prosečnosti. Na njoj nema dovoljno ni pesama ni “pesama”, već pre svega stilskih vežbi preterano naslonjenih na sluzavi electrofunk kao što je to slučaj sa prvim video singlom Physical Emotions. No, za Herreminu družinu je najbitnije da se dobro zabavlja, i biseri neće izostati. Mi ostali ćemo se do tada lako snaći.

(M. N.)

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  •  
  •