belle

Film Amme Asante je dokaz da nije svakome dozvoljeno da se bavi filmom iz epohe. Iako, takvi filmovi deluju dramski potentno – ljudi se sporije kreću zbog korseta, kišobrana, kočija, knjižica, vezova u ruci i pričaju manje direktno zbog usvojene etikecije, ali, zar ista stvar nije potentna i za porno film?

Kristina Đuković

Eto, baš takva misao može da prođe kroz glavu dokonom gledaocu dok gleda film Bel o mulatkinji koja se našla na dvoru jedne britanske, aristokratske porodice, što je koincidiralo sa ondašnjom aferom o ubistvu tovara afričkih robova na putu do Britanije. I to ne zato što je gledalac odsutan ili željan seksa, nego zato što je apsolutno svaka slobodna misao koja je mogla proisteći iz priče o rasno nepodobnoj devojci u vremenu Džejn Ostin u ovom filmu tretirana krajnje pornografski. Ideje koje su naučene probijaju platno napamet naučenog žanra. I sve je preterano i nazor.

A, ceo film počinje kao bajka – otac, britanski lord, koji je “zgrešio” sa Crnkinjom, odlučuje da svog potomka, malu Bel, dovede u roditeljski dom i obezbedi joj dobro vaspitanje i budućnost i, naravno, odmah potom umre. Odrastanje slepog putnika na dvoru doprinosi podvajanju kućnih principa, onovremenskih običaja i preispitivanju načela svih ukućana. Što je sasvim logično i, u filmu, prilično dobro izvedeno, kako i očekujemo od drame iz epohe. Ono što je izbeglo dobro stegnutom korsetu filma kakav je Bel mogao da bude je kalkulantski princip autora filma.

Paralelna radnja o sudskom procesu koji vodi glava aristokratske kuće u kojoj se Bel našla, nažalost, izvedena je kao najprimitivnija propaganda već propagandno skockane, i u onolikim reklamama formulisane priče o slobodi, bez ikakve pažnje za junake uključene u pruču. Ako ne računamo uzdisanje glumice u ulozi Bel čije je poprsje u uzdisaju zbog stanja robova svako malo kadrirano u žbunju, pod savršenim svetlom direktora ovog kapućino filma za mlade i naivne liberale.

Džejn Ostin je svakako bila belkinja, kao i sestre Bronte, ali ne zaboravimo da je baš jedna od potonjih napravila genijalnu melodramu u kojoj ima Cigana. Možda je ona tada pisala o strasti, o koži, o nekim tamo orkanskim visovima, a ne o ljudskim pravima i slobodama. Ipak, ta strast danas može da pomeri više bregova, nego što će ih Bel pomeriti svojom pričom koja nominalno, čak i u titlovima, govori o slobodi. Očigledno škrabanoj po istinitoj priči, ali i po narudžbini kopirajt mozga. I po kroju – taman da grudi ne iskoče od tobožnjih uzdaha glavne junakinje.

Podeli s drugima