Angelheaded Hipster: The Songs Of Marc Bolan & T. Rex – BMG (2020)
U aprilu ove godine, od posledica virusa korona, u šezdeset četvrtoj godini preminuo je američki producent i muzičar Hal Vilner. Pre smrti uspeo je da privede kraju skoro dvogodišnji projekat Angelheaded Hipster: The Songs Of Marc Bolan & T. Rex s obradama manje i više poznatih pesama Marka Bolana
Darko Doni
Jedna od najvećih zvezda britanske muzičke scene s početka sedamdesetih bio je Mark Bolan s njegovim bendovima Tyranosaurus Rex i T. Rex. Začetnik muzičkog pravca glem rok, tragično je stradao u automobilskoj nesreći 1977. godine, i to s nepunih trideset godina. Komponovao je i često izvodio pesme o mitskim bićima, pesme s neobičnim i prepoznatljivim aranžmanima. Ipak, ostao je zapamćen po dvominutnim hitovima koji se i dan-danas vrte po radio-programima svetskih radio-stanica. U svoje vreme kritika ga je zapostavljala i nije dovoljno poštovala, da bi se vremenom i ta nepravda ispravila. Danas mu niko ne osporava talenat i njegov opus nadživeo je mnoge njegove savremenike.
U aprilu ove godine, od posledica virusa korona, u šezdeset četvrtoj godini, preminuo je američki producent i muzičar Hal Vilner. Pre smrti uspeo je da privede kraju skoro dvogodišnji projekat s obradama manje i više poznatih pesama Marka Bolana. To nije bio njegov prvi korak u tom smeru. Kao veoma uspele smatraju se i njegove kompilacije koje je priredio s izvedbama hitova iz filmova Volta Diznija: Stay Awake i Lost in the Stars nemačko-američkoga kompozitora Kurta Vajla.
Takvi poduhvati nisu retki u svetu popa, rezultati su, uglavnom i čast izuzecima, manje-više sumnjivog kvaliteta. Kad je u pitanju delo o kome pišemo ovom prilikom, može se slobodno reći da je Bolanov opus dobio zasluženu i šarenoliku posvetu nekih od najvažnijih imenâ današnje scene.
Neko se pridržavao kanona i s minimalnim odstupanjima od originala i u skladu sa sopstvenim vokalnim mogućnostima, nekad i preko toga, odradio pošten posao. To se pre svih odnosi na planetarno popularnu zvezdu Keshu i njenu interpretaciju klasika Children of the Revolution. Opet, neko, kao što je to slučaj s Nikom Kejvom u Cosmic Dancer, pevao je malo sporije nego što znamo, a Peaches sa Solid Gold, Easy Action smatrala je da sve može u još bržem ritmu.
U2 i Elton Džon uživali su u furioznom bugi-vugiju na Bang a Gong (Get It On), da bi im se na istu temu, pred kraj drugog LPja, pridružio i čuveni Dejvid Johansen iz Njujork Dolsa i sve začinio u bluz maniru.
Dugo vremena nismo ništa čuli od ikone LGBT pokreta Džoan Džet koja blista u izvođenju Jeepster. Minimalni aranžman i prepoznatljivi vokal, s efektnim gitarskim solom, pošteno su se oznojili uz ovu minijaturu.
Berlinski Kanađanin Khing Khan počinje sa sitarom, da bi frenetičnom brzinom otpratio I Love to Boogie uz duvačku sekciju i divlje orgulje. Main Man, interpretacija Father John Mistyja, ni po čemu se ne razlikuje od njegovih sopstvenih kompozicija i prilično odudara od zadate podloge, što opet ne znači da ne poseduje kvalitet. Naprotiv. Isto može da se kaže i za Elysian Fields i njihovu slobodnu verziju manje poznate The Street and Babe Shadow.
Prava je majstorija šta je sa svojom vokalnom akrobatikom na Rock On otprašio Perry Farrel iz Jane’s Addiction i Porno for Pyros. Ne samo što je potrefio onu nit po kojoj se ova pesma pamti od davnina, nego joj je udahnuo i neku novu, manje poznatu dimenziju za XXI vek. Susret savremenog i tradicionalnog na jednom mestu.
Kao prilično slobodna viđenja mogu da se posmatraju džezi poduhvati Marka Almonda i Toda Randgrena na Teenage Dream i Planet Queen. Za svačiji ukus može da se nađe po nešto.
Jedino je tu pomalo zalutala 99 Luftbalons-zvezda Nena i uz pomoć mišića i mučeći se s engleskim, nehajno otpevuckala Metal Guru. Možda i tu neko prepozna izvestan šarm. Za moj ukus, nedovoljno. Verovatno nešto i za ljubitelje nemačkog novotalasnog zvuka.
Pred nama je, dakle, jedno šarenoliko i elitno društvo. U dvadeset i šest kratkih poglavlja odata je počast jednom od najvećih u svom domenu. Nove generacije mogu da prošire vidike, a oni stariji evociraju uspomene na vremena naivnija i humanija od ovih današnjih.
Da završimo s mističnim citatom čuvene ljubavne minijature o (ne)prolaznosti, pesme koju skoro svi odnekud poznaju, a retki joj znaju ime, balade koju je ovde stvarno maestralno izvela Lusinda Vilijams:
I could have built a house on the ocean
I could have placed our love in the sky
But it really doesn’t matter at all
No it really doesn’t matter at all
Life’s a gas
Ostavite odgovor