Bure baruta – Goran Paskaljević


Omaž nedavno preminulom Goranu Paskaljeviću kroz prikaz njegovog najdugovečnijeg filma u bioskopima SAD – Bure baruta


Milja Lukić

Film nastao na osnovu pozorišne predstave Dejana Dukovskog, koju, kako Paskaljević kaže, nije gledao, ali je nekoliko puta čitao scenario i rešio da napravi film. Film s malo drugačijom konstrukcijom od pozorišne predstave, i po svim parametrima Aristotelova tri jedinstva: mesta, vremena i radnje, odnosno u Beogradu, tokom jedne noći, s radnjom koja je zaokružena i drži pažnju. Nekoliko je tokova priče, ali ne idu paralelno, već se prepliću, i svaki od isečaka završava se tragično.

Glumci su maestralno odigrali svoje uloge, svi, bez izuzetka. Budući da ima više priča, nijedna uloga nije glavna i ujedno su sve glavne. Jedini koji se provlači kroz ceo film jeste Nebojša Glogovac kao taksista, mada nije aktivni motiv za preplitanje radnji/priča osim za svoju, više je filmski sveznajući posmatrač poput literarnog sveznajućeg pripovedača.

Bure baruta mi nije omiljeni Paskaljevićev film (Varljivo leto i Vreme čuda najviše volim), ali mi je interesantna činjenica da je to njegov film koji se najduže prikazivao u SAD i koji je imao najbolju distribuciju uopšte. Da li je za to zaslužan američki Paramount koji je otkupio prava ili je to zaista najbolji film rediteljevog opusa ili je nešto drugo posredi, na primer da odslikava stvarnost na način koji se uklapa u stereotipnu sliku Srbije ili zato što je (da li?) nasilje univerzalni jezik?

Diskretan humor, bol i tuga koji se prepliću, (uglavnom) marginalci u središtu, „osećaj za ljude”, uobličena priča čvrste konstrukcije, fina ironija – sve su to odlike Paskaljevićevih filmova koje se prepoznaju i u Buretu baruta, čak i latentni humor iako je film pun buke i besa, i daleko od svake komike.

Krajnja jednostavnost u izrazu i primat na priči u kojoj su ljudi dominantni, i u Buretu baruta je prepoznatljiv Paskaljevićev rukopis. Stvarnost je samo okvir, ona se ne objašnjava, već je akcenat na ljudima koji zbog „stvarnosti“ trpe životne obrte u kojima se snalaze. KAKO se snalaze, to je suština svih njegovih filmova. Da li je Bure baruta izuzetak u tom KAKO, budući da skoro i nema životnog izbora za junake? Tu je stvarnost, nimalo lepa već tegobna i nabijena agresivnošću, ono što određuje ponašanje junaka i opštu atmosferu, pa je formula: društvene promene = životne promene = životni izbor. Nema izuzetaka, nema izvlačenja, ali (da li?) ima predaje.

Na prvi pogled, film oslikava srpski mentalitet, i vulgarnost koja nam je po automatizmu zalepljena kao etiketa. Niko se ovde ne pita da li je to neopoziva istina ili je sve logičan i očekivan rezultat globalnih zbivanja. Devedesete su taj naš „mračni srednji vek”. Drugima u svetu te godine bile su „zlatne”. Taksista na početku filma kaže paleći cigaretu u taksiju dok vozi mušteriju: „Da sam ja taksista u Parizu i Njujorku, ni ja ne bih pušio”, što je ekvivalent onom (da li?) mentalitetskom: „Ne mogu oni tako malo da me plate koliko ja malo mogu da radim.”

Beznađe i nasilje skoro da se podrazumevaju imajući u vidu doživljaj života sada i ovde kroz reči Topuza kome tepaju Topi (Voja Brajović): „Jesi čuo kako je ovde? E, mnogo je gore. (…) Došao sam do zaključka da je ovo mesto dosta specifično. Je l’ tako? (…) Svi hoće da brišu napolje. Balkan – bure baruta. Je l’ tako? (…) Opisno rečeno – šupak sveta. Došao si na mesto koje sam ja privremeno nazvao hemoroidom na šupku sveta. Radni naslov – prilično krvavo, a podnaslov – najebao si od takvih ko što sam ja.”

Lajtmotiv koji provejava tokom celog filma – ko je kriv – na kraju je glasno izrečen pred veliku eksploziju koju je izazvala cigareta s početka kao pandan puški koja se pojavljuje u prvom činu, a mora da opali u trećem kako bi opravdala svoje pojavljivanje. Momak koga jure, i koji je kriv za štošta, ali ne za ono za šta ga optužuju, viče: „Nisam kriv! Nisam kriv!”

Podeli s drugima