The Devil All The Time – Antonio Campos (SAD, 2020)
The Devil All The Time je hillbilly-gotik priča koja se dešava u vukojebinama američkog Biblijskog pojasa (Zapadna Virdžinija i deo Ohaja) i koja bi zbog obima mnogo bolje funkcionisala u formatu mini-serije nego u dvosatnom filmu
Još jedan film u produkciji Netflix-a, snimljen prema romanu Donalda Raya Pollocka, pisca koji još uvek nije preveden kod nas, a sudeći prema informacijama pokupljenim s interneta, preveden je na dvadesetak jezika i prilično je uspešan. Film je režirao Antonio Kampos, koji je čuven po tome što još uvek nije postao čuven. Možda će se to desiti, a možda i neće. Videćemo u vremenima koja dolaze. Iza sebe ima nekoliko dela koja mi nisu poznata. Ovo je, rekao bih, prvi ambiciozniji projekat kojim je Kampos izašao na videlo.
U pitanju je hillbilly-gotik priča koja se dešava u vukojebinama američkog Biblijskog pojasa (Zapadna Virdžinija i deo Ohaja) i koja bi zbog obima mnogo bolje funkcionisala u formatu mini-serije od tri ili četiri epizode, nego u dvosatnom filmu. Naime, radnja se odvija u rasponu od kraja Drugog svetskog rata pa sve do šezdesetih, i tu pratimo likove iz dve generacije koji su povezani bizarnom igrom sudbine. Donald Ray Pollock je sveznajući narator priče, sve vreme čujemo njegov glas koji nam ukazuje, a ponekad i pokazuje, što ume da pokvari draž. Zatim imamo Vilarda (Bill Skarsgård), povratnika iz pakla Drugog svetskog rata s traumom i poljuljanom verom u Boga. On je čovek od kojeg sve počinje. Vilard je breme preneo na sina Arvina, kojeg kao klinca igra perfektno Michael Banks Repeta, a kao mladića fenomenalni Tom Holland. Prokletstvo prati i Arvinovu usvojenu sestru Lenoru (Eliza Scanlen). Imamo tu još jedan par serijskih ubica (Jason Clarke i Riley Keough), korumpiranog šerifa (Sebastian Stan), bludnog i pokvarenog sveštenika (Robert Pattinson), lažne proroke i druge religiozne fanatike. Ono što može biti zanimljivo ljubiteljima američkog zvuka jeste pojavljivanje muzičara Pokey LaFargea. Pokey igra dripca koji je ostao nepokretan pošto je ispijajući antifriz „kušao Gospoda svoga”. Scena u kojoj on u kolicima s gitarom i njegov prijatelj Roj (Harry Melling) izvode bizarni obred prilikom „bogosluženja” zapravo ukazuje zašto se film zove tako kako se zove.
Ima jedna scena u kojoj otac kaže sinu da na svetu ima mnogo loših ljudi. Polok se ovde indirektno pozvao na Fleneri O’Konor, kraljicu južnjačke gotike i njenu čuvenu priču i zbirku Teško je naći dobrog čoveka. Iako sve podseća na atmosferičnost proze pomenute Fleneri i ikonografiju Braće Koen ali ne dobacuje do njihovih visina, iako je sve trebalo biti razrađenije jer likovi to dopuštaju, iako se film od zgusnutosti sve vreme guši, iako je uznemirujuć i mračan, ipak je uspeo da ostavi pozitivan utisak. Ima patinu bioskopskog filma, a ono što je najvažnije – Luger je opalio i meci su završili na pravom mestu.
Ostavite odgovor