10 kratkih filmskih osvrta
U 10 kratkih filmskih osvrta o jednoj seriji, dva dokumentarna filma i sedam igranih filmova
Đorđe Kalijadis
Nisam očekivao da domaća produkcija, s istim „šefom kuhinje“, može da napravi tako kvalitativan skok, od iritantno negledljivih Ubica mog oca, do zabavnog i uzbudljivog, odlično napisanog i vešto režiranog Državnog službenika. Izgleda da su Ubice bile inicijalna kapisla da bi se tek iz nekog drugog-trećeg pokušaja došlo do kvalitetnog recepta. Obaška što se u jednom momentu ove dve serije ukrštaju. Pogledao sam ovih nekoliko epizoda i za sada sve to odlično funkcioniše. Činjenica je da je Predrag Gaga Antonijević ovde izabrao jači tim. Režiju, pored Antonijevića, potpisuju Miroslav Lekić i Ivan Živković, dok je scenarista Dimitrije Vojnov. S obzirom da je Vojnov poznat kao stvaralac koji poznaje žanr, ovde se pokazao i dokazao u najboljem svetlu u svojoj dosadašnjoj scenarističkoj karijeri. Kao veoma vešt zanatlija, spretno je ispleo priču o tajnim službama, s trilerskim zapletom i zanimljivim likovima. Upečatljive role su napravili Milan Marić, Nebojša Dugalić, Žarko Laušević i Nenad Jezdić, a takođe su veoma dobri Radovan Vujović, Sonja Kolačarić, Nina Nešković, Ljubomir Bulajić, Marta Bjelica. Čak je nađena prava uloga i za Nenada Okanovića, kojeg sam nepravedno godinama potcenjivao kao debila iz serije Radoša Bajića. Takav glumac se može izuzetno dobro iskoristiti za određene karakterne likove, koje su nekada igrali glumci poput Ljubomira Ćipranića, a kojih u domaćoj kinematografiji danas nema puno. Veoma me raduje što su neke domaće serije počele da se gledaju isto toliko, koliko i popularne serije Netflixa ili HBO-a. Dugo smo čekali, ali i dočekali.
Više mi se svideo Get Out, prethodni film Jordana Peelea. Us je raskošniji i maštovitiji, ali je i njegova boljka to što Peele, kao i mnogi današnji autori, ne može da shvati da se svet toliko promenio i da je svaki otvoreni angažman protiv globalnog totalitarizma i nejednakosti, pa i rasizma, u ovakvom obliku besmislen. Sav besmisao se ogleda u tome i kad se na takvoj „kritici“ broji keš zarađen na bioskopskim blagajnama. Dakle, ovde u prvom planu imamo prvo politički komentar, odnosno podtekst, pa tek onda dolazi horor, umesto da je obrnuto. I da sama kritika bude smislenije subverzivna, pritajena i opasna. Ako zanemarimo taj podtekst, sam horor je vrlo zanimljiv, napet i originalniji od većine američkih horora koji se poslednjih godina hvataju za stare recepte. Peele je u igranju sa žanrom i samom pričom otišao korak dalje od svojih savremenika. U nekim momentima mi se učinilo da su neka rešenja neviđeno glupa, ali bi me već u narednim kadrovima razuverio. Biblijska referenca na Knjigu proroka Jeremije 11:11 kaže: „Zato ovako veli Gospod: evo, ja ću pustiti na njih zlo, iz kojega neće moći izaći, i vapiće k meni, ali ih neću uslišiti.“ Amerikancima je zaigrala mečka pred vratima. Ta mečka je njihov odraz u ogledalu, zapravo svi oni Amerikanci koji žive u senci drugih Amerikanaca koji žive na njihov račun i račun ostatka sveta. Valjda je tako? Pitanje je šta je sve Peele mislio. Ostalo je mnogo nejasnoća.
Nisam ljubitelj biografskih filmova o moćnicima iz Bele kuće. Takođe nisam ni jedan od onih kojima je Christian Bale jedan od omiljenih glumaca. Režiser Adam McKay me je odbio konfuznim i nervoznim The Big Short. Ipak, film Vice sam pogledao i nisam se pokajao. Priča o Diku Čejniju i njegovim nedelima. Inteligentno napisan, moderan, majstorski režiran, s genijalnim obrtom o sveznajućem naratoru.
Kad gledam žanrovske filmove, najviše mi prija kad na prvom nivou vidim isključivo žanr u kome režiseri izvode svoje zanatske, artističke i filosofske opservacije, i kad se tek ispod drugog-trećeg nivoa priče uoči politički komentar ili politička poruka koju želi da nam prezentuje. Kod Posljednjeg Srbina u Hrvatskoj Predraga Ličine previše je upadljiv politički komentar, a žanr i sve ostalo je tek u drugom planu. Kontam da je on tako želeo, što je skroz legitimno, jer sâm naslov filma ukazuje na to. Potreba za političkim komentarom na prostoru bivše Jugoslavije generalno je dosadila i zbog toga su mi svi filmovi (i romani) koji imaju potrebu da podsećaju i „osvešćuju“ prilično odbojni. Ličina srećom nije pretenciozan i nema potrebu da osvešćuje, ali je opet nekako uzdržan i proračunat. U svakom slučaju, bolje je traumatične teme odnosa dva zaraćena naroda tretirati ovako, kroz crni humor i apsurd, nego kroz filmsku maglu realizma i sličnih aktivističkih umetničarenja, koji se na kraju obično završe nekom politički korektnom dijarejom i crnilom. Ovde toga nema, što je dobro. Imam utisak da se ekipa koja je pravila ovaj film dobro zezala tokom snimanja. Humor je kontrolisano odmeren i na udaru su najviše predrasude Hrvata, mada, potkačeni su i drugi. Najsvetlija tačka filma je Hristina Popović, koja igra glumicu Franku, navučenu na dop, a koja je inače poznata kao superheroina Hrvojka Horvat iz patriotske treš serije namenjene podgrevanju domobranskih strasti. Krešimir Mikić igra Miću Motiku, ali njegova rola mi nije bila skroz ubedljiva. Na momente je dobar, na momente deluje kao amater. Tihana Lazović i Severina skroz korektni, dok je Sergej Trifunović u ulozi američkog generala koji želi da baci humanu bombu izveo prikladan glumački omaž liku Kubrikovog Dr Strejndžlava, ali je iritantno preglumljivao. S obzirom na to da je u pitanju zombi komedija, očekivao sam malo više „Zombilenda“, a malo manje „Složne braće“. Krajnji utisak je da je film previše strejt , u svakom smislu te reči, i sigurno se neću zakucati za fotelju jednog dana kad bude imao TV premijeru.
Tajlandski film Pokvareni genije režisera Natavuta Ponpirija (Nattawut Poonpiriya) jedan je od najinteligentnijih i najuzbudljivijih filmova koje sam pogledao u poslednje vreme. Još jedan dokaz u prilog tezi brojnih ljubitelja filma po kojoj Azijati superiorno preuzimaju primat nad ostatkom filmskog sveta. Kinematografija im je zdrava, a preuzeli su ono najbolje od filmskih „rođaka“ iz Amerike i Evrope. Ovaj genijalni triler bez pucanja i leševa je precizan, napet, maestralno režiran i sjajno napisan. Sve „puca“ od saspensa, a to je dovoljno za pravi bioskopski užitak.
Niskobudžetni debitantski film Lowlife Rajana Prausa zapravo je pulp fiction bez ambicije da se dopadne širokim masama i da jurca nagrade po filmskim festivalima. Snimljen za svega 16 dana, sa zanimljivim zapletom, iščašenim likovima i pre svega svež i inventivan u žanrovskom pristupu. Jedan od onih filmova koji bi se, da je ondašnji bioskopski poredak na snazi, sigurno prikazivao u pokojnom bioskopu 20. oktobar i bio prava poslastica za ljubitelje filmskog andergraunda.
Robert Redford je objavio da filmom Dejvida Lourija The old man & the gun odlazi u penziju. Iako se potrudio da sve to izgleda šarmantno, iako su tu Sisi Spejsik, Deni Glover i Tom Vejts, ipak nije otišao u velikom stilu. Mnogo toga nedostaje ovom filmu da bi bio dobar, iako je Dejvid Louri odičan reditelj koji iza sebe ima nekoliko baš dobrih filmova. Gledljiv jeste, na momente dosadan i prilično praznjikav u svakom smislu.
Dokumentarac Nice girls don’t stay for breakfast Brusa Vebera, koji na najbolji mogući način opisuje najharizmatičnijeg holivudskog glumca. Bilo je dovoljno da samo ušeta u kadar i suzdražnim, gotovo neprimetnim glumačkim sredstvima na gledaoca ostavi snažan utisak. Kao od brega odvaljen, s dubokim glasom, spuštenim obrvama, podočnjacima, pripaljenom cigaretom i flegmatičnim držanjem, uspeo je da kreira jedan novi tip junaka koji je mogao biti i dobar i loš momak. U filmu su zanimljive priče ispričali Džoni Dep i Benisio del Toro o njihovoj fascinaciji Mičamom, ali takođe, ovde se osim filmskih veličina provlači i jedna ultimativna rokerska ekipa koju predvodi Dr. Džon, koji je zajedno s Riki Li Džons i Marijen Fejtful imao nekakav muzički projekat s Mičamom, tako da je ovo dokumentarni film koji sveobuhvatno, na pravi način, pokriva biografiju prvog, pravog i najvećeg holivudskog buntovnika.
Kusturica je snimio jedan lep dokumentarni film El Pepe, a supreme life o velikom čoveku, revolucionaru i najskromnijem predsedniku na svetu. Pepe Muhika je pravi levičar, romantični gerilac, jedan od onih ljudi kakve ćemo teško nalaziti u ovim vremenima koja nam dolaze. Muhika je kraj jedne epohe, a svojim primerom ostavio je ideal kome bi trebalo da teže svi ljudi, ne samo političari.
Lars fon Trir je imao tu nesreću da ga godinama podržava i tapše po ramenu festivalska publika koja ga je odbacila čim je postao persona non grata. U momentu kad je ovaj promenjeni svet, sa svojim novim pravilima političke korektnosti, počeo da se bavi temama takozvanog osvešćivanja, kojima se na neki način ore po mozgovima inteligentnijim ljubiteljama kinematografije, neki tamo globalni žiriji i kultur-tregeri su shvatili da im Trir više nije potreban. Megalopolis je postavio pitanje kome je danas potreban autor koji dubinski promišlja svet i problematiku ljudske egzistencije, i to na jedan osoben i svakako uznemirujući način. Odmah je dat odgovor na festivalu u Kanu. Gomila idiota je izlazila tokom projekcije s vidnim nezadovoljstvom, dok je armija stupidnih kritičara blatila Trirov novi film. Uradili su to čak i u ovom slučaju, kad je Trir svoj film završio sa sasvim korektnim krajem u vezi sa sudbinom glavnog lika, čime je na neki način odstupio od svoje „pomerenosti“ i možda izdao sam sebe. Ne razumem kakve su to brutalnosti šokirale osetljivu kansku publiku i kritiku, koja je samo nekoliko meseci pre toga bila u stanju da mirne duše, uz šampanjac, posmatra bombardovanje Sirije, na koju je kišu raketa ispalila i francuska vojska, zajedno s britanskom i američkom. A što se tiče naše publike, mnogo veće brutalnosti su se mogle videti u popularnim azijskim horor filmovima ili u svakodnevnim konferencijama za štampu koje nam godinama priređuje Aleksandar Vučić s armijom svojih lumpenproletertzvintelektualaca. Hoću reći, da je taj skandinavski paranoik i stoik, kako ga je onomad opisao pokojni Dinko Tucaković, i dalje jedan od najznačajnih filmskih stvaralaca, koji bi u svakom smislu trebalo da imponuje ovom duhovno siromašnom vremenu.
Tekst je originalno objavljen ovde.
Ostavite odgovor